"Одбио сам Хајдук и Звезду због Војводине"

Није дочекао шампионске радости своје Војводине, али је у Српској Атини Зоран Марић играо тако да је остао упамћен за сва времена. Нашао се на прагу Црвене звезде, али је каријеру наставио у Селти из Вига.

Као тренер водио је више клубова. Са Борцем из Бањалуке освојио је Куп БиХ и изборио учешће на међународној спортској сцени, више пута се враћа у Војводину, био селектор омладинске репрезентације.

Хтели смо да нам открије како је добио надимак „Џими”.

- Као и сва деца, у том периоду имали су неки надимак. Ја сам, стицајем околности, пошто је то био период кад су се носиле  дугачке косе, па сам и ја пуштао косу која је била коврџава, па ми се глава претворила у лопту отприлике, и то је било нешто најближе тадашњем Џимију Хендриксу, тако да сам добио надимак по њему - одгонетнуо је Марић.

Рођен је у Боки, у општини Сечањ, 21. фебруара 1960.  Није му Бока тако далеко, али не одлази често у завичај.

- У Боки сам рођен стицајем околности, с обзиром на то да је мој отац радио у Нафтагасу, у ОУР Бушење, и према потребама су се селили по Војводини, од места до места, тако да је то пука случајност. Других веза са Боком немам. Не идем тамо, пошто ме ништа не веже осим тога што сам се родио у том месту и живео свега две године у Боки.

Зоран је фудбалом почео да се бави у Новом Саду.

- Као и већина деце тих 60-их и 70-их година, основна забава била је лопта. Најјефтинија и највећа разонода било нам је играти на два гола, наравно. И ми смо се сви мање-више у кварту бавили фудбалом, играли улаз против улаза, зграда против зграде, без икакве намере да постанемо једног дана професионални фудбалери. То је био једноставно вид живота, начин забаве. Касније се испоставило да они који су то мало боље радили имали су перспективу кроз клубове који су у то време били прилично организовани кад је у питању рад са млађим  категоријама.

Марић је за Војводину од 1979. до 1987. одиграо 212 првенствених утакмица, постигао је 48 голова. Није му се дало да две сезоне касније подигне шампионски пехар.

- Постојало је правило да професионални играчи нису могли ићи у иностранство до 28. године. Тачније, у години у којој пуниш 28 година стицао си услов за одлазак у иностранство. И сви смо ми овде на овим просторима мање-више играли очекујући ту 28. годину и евентуалну понуду из иностранства. Тако се и мени десило, мада је, ето, стицајем околности, то правило укинуто 1988, управо кад сам ја стекао право и отишао у Селту. Сећам се, 8. фебруара сам допутовао у Виго. Није ми се дало, али добро, то је био такав животни пут. Догодило се да Војводина буде шампион Југославије, на радост свих навијача.

Три сезоне провео је у Селти из Вига, одиграо 88 утакмица, постигао 15 голова.

- Пре Селте сам годину дана служио војску. Играо сам три године шпанску Примеру и оставио сам позитиван утисак.

Џими је и у Компостели је играо и погађао...

- Тамо сам прешао из Селте, већ после мало озбиљније повреде. Била је дилема да ли да наставим или не. На крају сам ипак одлучио да играм још две и по године у првом тиму Компостеле у другој шпанској лиги. После тога сам остао да радим у клубу као тренер млађих  категорија, касније и директор школе. У исто време сам био кандидат за стицање ПРО лиценце.

Маbрић је за репрезентацију Југославије одиграо два меча.

- Највише сам конкурисао за састав државног тима у периоду од моје 21. до 23. године. Истицао ми је уговор са Војводином, имао сам понуду да идем у клубове велике четворке — Звезду, Хајдук, Динамо и Партизан, али сам одлучио да останем у Новом Саду. После тога ме више нико није звао у репрезентацију. Евидентно је да је услов био играње у озбиљним клубовима. Била је то и Војводина, али боље резултате имали су други.

Зорана су хтели већи клубови.

- Имао сам контакте са Хајдуком и понуду Црвене звезде, али сам одлучио да останем у Војводини. Нисам био спреман за искорак. Из данашње перспективе, са животним искуством, отишао бих у Звезду.

Након играчке каријере определио се за тренерску. Почео је у Шпанији, па водио Нови Сад, Војводину...

- Поред млађих селекција водио сам и Компостелу Б, која се тада такмичила у трећој лиги. У једном моменту био сам помоћник првог тренера. Међутим, те године испали смо из лиге, клуб је ушао у финансијску кризу, реструктуриран је, нестао па се поново организовао. У међувремену сам се вратио у Нови Сад, водио омладинце, онда у Војводини кадете. Касније сам преузео први тим Новог Сада, који се борио за опстанак. Затим је уследило шефовско место у Војводини.

Седео је и на клупи Борца из Бањалуке. Донео је трофеј Купа БиХ.

- У Бањалуку сам дошао у зимској паузи, у моменту када су била велика очекивања. Нажалост, тада су се продала два играча која су била носиоци игре, али смо успели да, уз пар појачања, стигнемо до пехара купа и пласмана у европска такмичења. А све време смо водили борбу са Жељезничаром за титуле. Сарајлије су имале „дужу клупу”, па су могле у одређеним моментима да подигну ниво игре, то је пресудило у шампионској трци – закључио је Марић.