"Odbio sam Hajduk i Zvezdu zbog Vojvodine"

Nije dočekao šampionske radosti svoje Vojvodine, ali je u Srpskoj Atini Zoran Marić igrao tako da je ostao upamćen za sva vremena. Našao se na pragu Crvene zvezde, ali je karijeru nastavio u Selti iz Viga.

Kao trener vodio je više klubova. Sa Borcem iz Banjaluke osvojio je Kup BiH i izborio učešće na međunarodnoj sportskoj sceni, više puta se vraća u Vojvodinu, bio selektor omladinske reprezentacije.

Hteli smo da nam otkrije kako je dobio nadimak „Džimi”.

- Kao i sva deca, u tom periodu imali su neki nadimak. Ja sam, sticajem okolnosti, pošto je to bio period kad su se nosile  dugačke kose, pa sam i ja puštao kosu koja je bila kovrdžava, pa mi se glava pretvorila u loptu otprilike, i to je bilo nešto najbliže tadašnjem Džimiju Hendriksu, tako da sam dobio nadimak po njemu - odgonetnuo je Marić.

Rođen je u Boki, u opštini Sečanj, 21. februara 1960.  Nije mu Boka tako daleko, ali ne odlazi često u zavičaj.

- U Boki sam rođen sticajem okolnosti, s obzirom na to da je moj otac radio u Naftagasu, u OUR Bušenje, i prema potrebama su se selili po Vojvodini, od mesta do mesta, tako da je to puka slučajnost. Drugih veza sa Bokom nemam. Ne idem tamo, pošto me ništa ne veže osim toga što sam se rodio u tom mestu i živeo svega dve godine u Boki.

Zoran je fudbalom počeo da se bavi u Novom Sadu.

- Kao i većina dece tih 60-ih i 70-ih godina, osnovna zabava bila je lopta. Najjeftinija i najveća razonoda bilo nam je igrati na dva gola, naravno. I mi smo se svi manje-više u kvartu bavili fudbalom, igrali ulaz protiv ulaza, zgrada protiv zgrade, bez ikakve namere da postanemo jednog dana profesionalni fudbaleri. To je bio jednostavno vid života, način zabave. Kasnije se ispostavilo da oni koji su to malo bolje radili imali su perspektivu kroz klubove koji su u to vreme bili prilično organizovani kad je u pitanju rad sa mlađim  kategorijama.

Marić je za Vojvodinu od 1979. do 1987. odigrao 212 prvenstvenih utakmica, postigao je 48 golova. Nije mu se dalo da dve sezone kasnije podigne šampionski pehar.

- Postojalo je pravilo da profesionalni igrači nisu mogli ići u inostranstvo do 28. godine. Tačnije, u godini u kojoj puniš 28 godina sticao si uslov za odlazak u inostranstvo. I svi smo mi ovde na ovim prostorima manje-više igrali očekujući tu 28. godinu i eventualnu ponudu iz inostranstva. Tako se i meni desilo, mada je, eto, sticajem okolnosti, to pravilo ukinuto 1988, upravo kad sam ja stekao pravo i otišao u Seltu. Sećam se, 8. februara sam doputovao u Vigo. Nije mi se dalo, ali dobro, to je bio takav životni put. Dogodilo se da Vojvodina bude šampion Jugoslavije, na radost svih navijača.

Tri sezone proveo je u Selti iz Viga, odigrao 88 utakmica, postigao 15 golova.

- Pre Selte sam godinu dana služio vojsku. Igrao sam tri godine špansku Primeru i ostavio sam pozitivan utisak.

Džimi je i u Komposteli je igrao i pogađao...

- Tamo sam prešao iz Selte, već posle malo ozbiljnije povrede. Bila je dilema da li da nastavim ili ne. Na kraju sam ipak odlučio da igram još dve i po godine u prvom timu Kompostele u drugoj španskoj ligi. Posle toga sam ostao da radim u klubu kao trener mlađih  kategorija, kasnije i direktor škole. U isto vreme sam bio kandidat za sticanje PRO licence.

Mabrić je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao dva meča.

- Najviše sam konkurisao za sastav državnog tima u periodu od moje 21. do 23. godine. Isticao mi je ugovor sa Vojvodinom, imao sam ponudu da idem u klubove velike četvorke — Zvezdu, Hajduk, Dinamo i Partizan, ali sam odlučio da ostanem u Novom Sadu. Posle toga me više niko nije zvao u reprezentaciju. Evidentno je da je uslov bio igranje u ozbiljnim klubovima. Bila je to i Vojvodina, ali bolje rezultate imali su drugi.

Zorana su hteli veći klubovi.

- Imao sam kontakte sa Hajdukom i ponudu Crvene zvezde, ali sam odlučio da ostanem u Vojvodini. Nisam bio spreman za iskorak. Iz današnje perspektive, sa životnim iskustvom, otišao bih u Zvezdu.

Nakon igračke karijere opredelio se za trenersku. Počeo je u Španiji, pa vodio Novi Sad, Vojvodinu...

- Pored mlađih selekcija vodio sam i Kompostelu B, koja se tada takmičila u trećoj ligi. U jednom momentu bio sam pomoćnik prvog trenera. Međutim, te godine ispali smo iz lige, klub je ušao u finansijsku krizu, restrukturiran je, nestao pa se ponovo organizovao. U međuvremenu sam se vratio u Novi Sad, vodio omladince, onda u Vojvodini kadete. Kasnije sam preuzeo prvi tim Novog Sada, koji se borio za opstanak. Zatim je usledilo šefovsko mesto u Vojvodini.

Sedeo je i na klupi Borca iz Banjaluke. Doneo je trofej Kupa BiH.

- U Banjaluku sam došao u zimskoj pauzi, u momentu kada su bila velika očekivanja. Nažalost, tada su se prodala dva igrača koja su bila nosioci igre, ali smo uspeli da, uz par pojačanja, stignemo do pehara kupa i plasmana u evropska takmičenja. A sve vreme smo vodili borbu sa Željezničarom za titule. Sarajlije su imale „dužu klupu”, pa su mogle u određenim momentima da podignu nivo igre, to je presudilo u šampionskoj trci – zaključio je Marić.