Гаћиновић: Преокрет у Нишу нам дао крила

Пораз у Сурдулици није умањио укупно достигнуће Новог Пазара. Није требало да се деси у тој фази меча, али се дешава. На крају Нови Пазар је четврти. Није могло да буде боље.   

Крај јула и почетак августа у резултатском смислу били су једини лош период Новог Пазара. Многи су тада помислили да иду тешки дани за екипу која се тек формирала. Међутим, иако се из Европе испало на првом кораку после два пораза од Јагјелоније та рана елиминација показала је и доста добрих ствари.

Одличан пољски састав био је бољи, али утисак који је оставио Нови Пазар толико је био позитиван да оптимизам никако није био без основа. Онда је на Градски стадион стигао ИМТ и из Пазара однео сва три бода. Из два кола првенства освојен је само бод у Крушевцу. То јесу били ударци, али најтежи је тек долазио.

Утакмица против Тракториста била је и последња за прву виолину тима Адема Љајића. Кад је најбољи играч Новог Пазара свих времена отишао у Сарајево нема ко није помислио да је ера клупских подвига заувек завршена. Владимир Гаћиновић са својим стручним штабом није ставио песницу на подбрадак проклињући актуелни тренутак. У првој утакмици без Љајића екипа је до 90. минута губила 2:1 у Нишу од Радничког и већ је био виђен пад из кога ће се тешко устати.

Важан моменат те утакмице био је почетак другог полувремена кад је Гаћиновић из игре извукао тројицу странаца за које се сматрало да су капитална појачања (Иједе, Оморегбе и Абдулахи). До зимске паузе Иједе ће у првенству уписати свега 55 минута, Абдулахи 62, Оморегбе 133 минута. У почетку се сматрало да је то само један храбар потез, да би се тек у децембру, дакле четири и по месеца касније, схватило да је био и храбар, и пре свега исправан. Није Нови Пазар после Ниша кренуо све редом да шиша, али га игром нико није ошишао, па ни Црвена звезда у том високом поразу (1:5) без кажњеног Гаћиновића на клупи. Од губитка бодова од ИМТ-а Плави су наређали девет победа, четири ремија и пет пораза, плус су ушли у четвртфинале Купа Србије као само један од три суперлигаша уз Црвену звезду и Војводину.

- На учестало питање шта је преокренуло сезону на нашу страну увек одговарам да тајна лежи у сваком тренингу и свакој утакмици. Добро се сећам да нам је већина медија предвиђала 14. или 15. место. Кад погледам ширу слику можда је тај меч у Нишу кад смо у два минута већ виђени пораз од 1:2 окренули у победу (3:2 био) најважнији тренутак – потврђује Гаћиновић.

Током сезоне било је играча чија улога уопште није била упитна (нпр. Самчовић, Милетић, Маринковић, Давидовић, Малекинушић, Станисављевић...). У једном периоду, јер је тим сјајно вукао, изгледало је да у најбољи састав више нико не може да упадне осим у случајевима више силе. Финиш сезоне открио је да је Гаћиновић поставио систем у који ма који играч да улети он се не руши. Појавили су се и зграбили шансу Доминик Сади, Зоран Алиловић, Вељко Миросавић и Енсар Брунчевић.

- Конкуренција за тим се заоштрила. Остали смо без кључног играча, а показало се да можемо и без таквог велемајстора какав је Љајић. Више пута сам истакао да ми је жао што неки играчу у датом тренутку нису добили шансу, због тога што су други тада били у бољој форми. Само зато. Поновићу, хиљадити пут, да једино у шта верујем је рад, а кад се на рад накачи хемија из свлачионице и визија резултат не може да изостане. Неки играчи су пре три месеца били не у другом, били су у трећем плану. На крају полусезоне избили су у први план. Ни на мапи нису били Бачкуља, Миросавић, Алиловић... Да не испадне како се хвалим, али некад ми ради тај осећај кад је за некога прави тренутак, некад те прилике натерају да убациш дотичног играча и он се избори за први план. Ми смо екипа која се бори и неко ће рећи... шта то значи јер се сви боре. Да, али ми се квалитетно боримо. Сваки играч је у функцији тима, а ја сам ту да му заједно са стручним штабом пронађем место где највише може да да – закључио је Гаћиновић.