Мали терен, велико срце: Фудбал као начин живота

Кад се светла великих стадиона угасе, а камере окрену неким другим причама, у Великој Плани ни последњи звиждук није крај. Без рефлектора, сигурних уговора и обећања – осим једног, да ће се у недељу играти. И да ће, бар на 90 минута, све друго стати.

У таквом фудбалу одрастао је и остао Марко Дуња Марјановић. Штопер Јединства из Крњева, са 32 године, већ 16 сезона игра у сениорским тимовима, без озбиљних пауза и одустајања, што је довољан доказ да се у Великој Плани не игра из навике, већ из љубави. Од Морaве и Жабара, преко Бресја и Трновча, па све до Крњева – мењале су се средине, али разлог никада.

- Кад ти фудбал уђе под кожу, једноставно не можеш без тога. Има људи који живе за утакмицу и без те игре не могу. Мени је недеља увек била дан који једва чекаш - да се докажеш и победиш.

Дуњи утакмица није била само још један догађај у седмици, већ начин да побегне од свакодневице.

- Знаш да имаш посао, приватне проблеме, али та партија у недељу је ту да се од свега тога склониш. Победа ти поправи расположење, а пораз… пораз уме баш да заболи - истакао је Марјановић.

У Плани се фудбал живи. О њему се прича и после одиграних 90 минута, у пролазу, али и ван терена. Памте се стрелци, промашаји и резултат.

- То је много више од игре. Не долази се на утакмицу да се сати преброје, већ да се оставе трагови. То је начин живота. Ко се једном заљуби у фудбал, без њега више не може.

За Дуњу фудбал није само страст, већ и идентитет.

- Где год да одем, од Смедерева до Крагујевца, знају ме по надимку и томе што играм фудбал. То је нешто што те обележи и прати кроз живот.

Играо је и за новац, али никада због њега. Годинама је играо без примања, сам куповао опрему и бирао клубове по људима, а не по цифрама.

- Новца је било, али никад није био пресудан. Дневницу можеш да зарадиш било где. Увек бих пре изабрао фудбал без пара, али са емоцијом, јер то је оно што те одржава у животу. Много сам више себе дао тамо где сам играо без икакве надокнаде, него у неким другим срединама.

Није увек било лако објаснити зашто се толико даје нечему што не доноси сигурност. Повреде, умор и одласци право са утакмица на посао, били су цена игре коју је живео.

- Умео сам тако повређен да играм, али сам се увек враћао. Докле год будем могао и имао снаге играћу. Волео бих да трајем барем још десет година.

Ако је Дуња страст игре која гори, Александар Максимовић је његов одраз у равнотежи, доказујући да се исти принципи могу носити и тихо. Дугогодишњи капитен Мораве, са 38 година и 23 сезоне у сениорском фудбалу, данас на терен излази мирније, али са истом љубављу. У његовој породици, фудбал је традиција – од деде Драгослава, преко оца Срећка, до њега, а једног дана, верује и сина Алексеја. У Плани се фудбал не планира, он се наслеђује. Време му је донело другачији поглед на игру. Максимовић примећује да је модерни фудбал постао бржи, захтевнији, али и шематичнији.

- Као да утакмице имају унапред исписан сценарио. Све је мање простора за инспирацију, све је мање мајстора, све више атлета. Управо зато фудбал у мањим срединама и даље чува ону стару лепоту – игру тренутка.

За разлику од млађих дана, данас му та партија у недељу доноси спокој.

- Некада је фудбал био питање живота и смрти. Данас знам да има живота и после утакмице.

Један осећај, ипак, није нестао.

- Тренутак кад лопта коју си ти шутнуо пређе гол-линију, тај адреналин и набој исти су као на почетку. Ако је гол одлучујући, могу да кажем да је то најлепши осећај који једно живо биће може да доживи. Зато се фудбал и зове најлепша споредна ствар на свету - признао је Максимовић.

У времену кад се фудбал мери искључиво кроз резултате и трансфере, постоји средина у којој се и даље игра због љубави. Између Марка Дуње Марјановића, још увек заљубљеног у фудбалски викенд и Александра Максимовића, смиреног у том тренутку живота, стаје читава истина о фудбалу у Великој Плани.