Mali teren, veliko srce: Fudbal kao način života

Kad se svetla velikih stadiona ugase, a kamere okrenu nekim drugim pričama, u Velikoj Plani ni poslednji zvižduk nije kraj. Bez reflektora, sigurnih ugovora i obećanja – osim jednog, da će se u nedelju igrati. I da će, bar na 90 minuta, sve drugo stati.

U takvom fudbalu odrastao je i ostao Marko Dunja Marjanović. Štoper Jedinstva iz Krnjeva, sa 32 godine, već 16 sezona igra u seniorskim timovima, bez ozbiljnih pauza i odustajanja, što je dovoljan dokaz da se u Velikoj Plani ne igra iz navike, već iz ljubavi. Od Morave i Žabara, preko Bresja i Trnovča, pa sve do Krnjeva – menjale su se sredine, ali razlog nikada.

- Kad ti fudbal uđe pod kožu, jednostavno ne možeš bez toga. Ima ljudi koji žive za utakmicu i bez te igre ne mogu. Meni je nedelja uvek bila dan koji jedva čekaš - da se dokažeš i pobediš.

Dunji utakmica nije bila samo još jedan događaj u sedmici, već način da pobegne od svakodnevice.

- Znaš da imaš posao, privatne probleme, ali ta partija u nedelju je tu da se od svega toga skloniš. Pobeda ti popravi raspoloženje, a poraz… poraz ume baš da zaboli - istakao je Marjanović.

U Plani se fudbal živi. O njemu se priča i posle odigranih 90 minuta, u prolazu, ali i van terena. Pamte se strelci, promašaji i rezultat.

- To je mnogo više od igre. Ne dolazi se na utakmicu da se sati prebroje, već da se ostave tragovi. To je način života. Ko se jednom zaljubi u fudbal, bez njega više ne može.

Za Dunju fudbal nije samo strast, već i identitet.

- Gde god da odem, od Smedereva do Kragujevca, znaju me po nadimku i tome što igram fudbal. To je nešto što te obeleži i prati kroz život.

Igrao je i za novac, ali nikada zbog njega. Godinama je igrao bez primanja, sam kupovao opremu i birao klubove po ljudima, a ne po ciframa.

- Novca je bilo, ali nikad nije bio presudan. Dnevnicu možeš da zaradiš bilo gde. Uvek bih pre izabrao fudbal bez para, ali sa emocijom, jer to je ono što te održava u životu. Mnogo sam više sebe dao tamo gde sam igrao bez ikakve nadoknade, nego u nekim drugim sredinama.

Nije uvek bilo lako objasniti zašto se toliko daje nečemu što ne donosi sigurnost. Povrede, umor i odlasci pravo sa utakmica na posao, bili su cena igre koju je živeo.

- Umeo sam tako povređen da igram, ali sam se uvek vraćao. Dokle god budem mogao i imao snage igraću. Voleo bih da trajem barem još deset godina.

Ako je Dunja strast igre koja gori, Aleksandar Maksimović je njegov odraz u ravnoteži, dokazujući da se isti principi mogu nositi i tiho. Dugogodišnji kapiten Morave, sa 38 godina i 23 sezone u seniorskom fudbalu, danas na teren izlazi mirnije, ali sa istom ljubavlju. U njegovoj porodici, fudbal je tradicija – od dede Dragoslava, preko oca Srećka, do njega, a jednog dana, veruje i sina Alekseja. U Plani se fudbal ne planira, on se nasleđuje. Vreme mu je donelo drugačiji pogled na igru. Maksimović primećuje da je moderni fudbal postao brži, zahtevniji, ali i šematičniji.

- Kao da utakmice imaju unapred ispisan scenario. Sve je manje prostora za inspiraciju, sve je manje majstora, sve više atleta. Upravo zato fudbal u manjim sredinama i dalje čuva onu staru lepotu – igru trenutka.

Za razliku od mlađih dana, danas mu ta partija u nedelju donosi spokoj.

- Nekada je fudbal bio pitanje života i smrti. Danas znam da ima života i posle utakmice.

Jedan osećaj, ipak, nije nestao.

- Trenutak kad lopta koju si ti šutnuo pređe gol-liniju, taj adrenalin i naboj isti su kao na početku. Ako je gol odlučujući, mogu da kažem da je to najlepši osećaj koji jedno živo biće može da doživi. Zato se fudbal i zove najlepša sporedna stvar na svetu - priznao je Maksimović.

U vremenu kad se fudbal meri isključivo kroz rezultate i transfere, postoji sredina u kojoj se i dalje igra zbog ljubavi. Između Marka Dunje Marjanovića, još uvek zaljubljenog u fudbalski vikend i Aleksandra Maksimovića, smirenog u tom trenutku života, staje čitava istina o fudbalu u Velikoj Plani.