Пауновић: Од играча тражим само приврженост репрезентацији

Не памти се да је после дебакла репрезентације Србије у квалификацијама за Светско првенство атмосфера око државног тима била овако добра. Уместо заслужених критика бившем селектору Драгану Стојковића и играчима јавност се окренула Вељку Пауновићу. Ново лице на клупи Орлова бацило је у други план све што се лоше дешавало. Догађаји из којих морамо да извучемо поуке постали су секундарни јер се у центру пажње нашао Пиксијев наследник.

Заоставштина из прошлости, тачније ватра са Новог Зеланда 2015. кад су наши најбољи играчи до 20 година постали светски прваци није се угасила. И даље се прича о подвигу Орлића и Пауновићу као главном идеологу највећег репрезентативног успеха Србије. Због тога је разочарање замењено надом, критика вером у бољу будућност.

Вељко је задржао препознатљив господски шмек, углађеност, расположење и доступност. Као да се за деценију ништа није променило. Изгледа као човек који није прошао кроз тренерско сито у САД, Енлеској, Мексику и Шпанији. Срећан што је коначно дочекао да играче које је одвео на планетарни кров тренира и у А репрезентацији, Пауновић више не жели да се осврће на прошлост, већ прави планове за будућност. Хоће ли Орлови бити као Орлићи није питање, него да ли ћемо најзад имати јединство око државног тима, без звиждука и позоришне атмосфере. Вељко Пауновић најава је лепше 2025. за фудбалску Србију.

- Губитак због неодласка на Мондијал за нас је велики у сваком погледу. Нећемо имати прилику да се појавимо на највећем фудбалском догађају. Једноставно, морамо да научимо из свега што се десило, да схватимо да су то прилике које не смемо да пропуштамо – на почетку интервјуа за Новогодишњи троброј Спортског журнала Пауновић се осврнуо на неуспех у квалификацијама, у којима је покушао да помогне само у последње две утакмице.

Предстојећи Мондијал неће као онај у Катару 2022. да одреди наше расположење. Уживаћемо у мајсторијама других. Хоће ли и вас бити у САД, Канади и Мексику од 11. јуна до 19. јула 2026?

- Имам намеру да будем на лицу места, постоји могућност да коментаришем утакмице за мексичку телевизију. Мораћемо да то изведемо на начин да то буде нека врста искуства, да пратимо одређене ривале и групе.

Значи ли то да ће на исти пут и ваши сарадници, да ћете се поделити, поготово што ћете 12. фебруара знати ривале у А дивизији Лиге нација?

- Такви су нам планови, видећемо. Волео бих и радимо на томе да се појавимо бар у Мексику пре Мондијала и одиграмо пријатељку утакмицу са једним од домаћина. Рекао сам Мексиканцима да бољег ривала од нас за проверу неће наћи.

Компетенти сте да одговорите на толико често постављано питање – да ли је теже бити селектор или клупски тренер?

- Тежина посла зависи од величине изазова и амбиција. Ако једна од ствари није избалансирана, уколико немамо ресурсе онда је питање може ли да се стигне до циља. Свакодневно је већи и обимнији  посао у клубу, стално се тренира и игра, тренинзи постану најлакши. Много је већи изазов уклопити групу људи и предочити им колико је важно да остваримо заједнички циљ, константно их подсећати на то. Наш посао је комплексан, захтева енергију, концентрацију и подсећање на оно што јесте и није  битно.

У репрезентацији немате времена за рад са играчима као у клубу?

- Моје прве три године тренерске каријере везане су за омладински државни тим Србије. И тада ми је недостајало мало више времена. Селектор, ипак, ради свакодневно, константно се труди да побољша екипу.  Рад на напретку играча у индивидуалним елементима у репрезентацији је немогућ. Делимично на тренинзима прилазим играчима са том намером, срећа да су интелигентни, отворену за сарадњу и брзо примењују идеје.

Као тренер радили сте на различитим поднебљима. Како сте успевали да се адаптирате другачијим менталитетима, начинима игре, сарадницима?

- То је моје својство које носим са собом као личност. Изградио сам се веома млад јер сам отишао из Београда и Србије са 17 година. Био сам приморан на брзе адаптације, превасходно на учењу амбијента. Добра околност је да где год сам радио говорио сам локални језик, што ми је олакшало спровођење идеје и методе. Свуда сам углавном остајао до краја, провео четири године у САД, по две у Енглеској и  Мексику. Изузетак је био Овиједо, где ми је контекст био најпознатији. Завршило се  разочаравајућим, неправедним и непоштеним исходом. Сада сам у својој земљи, учинићу све да радим на најбољи могући начин.

Шта се то дешава у Овиједу, променили су и вашег наследника?

- Увек све почиње и завршава се са људима. Не бих више о томе...

У светлу тога, колико вам значи дугорочни уговор потписан са ФСС? Од 2026. до 2030. имаћете два циклуса квалификација, надамо се и два завршна турнира, две Лиге нација...

- ФСС је послао јако добру порука за све нас који смо укључени у овај пројекат. Не пролазим, ипак, кроз тај вид формалности. Трајање уговора ми је секундарно, размишљам како да будем успешан, а не колико ћу да се задржим, мада свакако је добро што уживам поверење и имам времена.

Какав ћете бити селектор? Строг, праведан, флексибилан?

- Не дајем обећања, свима ће нам на крају бити битно да ли смо успешни. Најважније је да будем чист са самим собом.

Како вам се играчи обраћају? Најдуже сте живели у Шпанији, један од ваших учитеља Радомир Антић инсистирао је да га репрезентативци зову мистер, ваш претходник Драган Стојковић такође?

- Зову ме „селекторе”. Нико од играча ништа не мора сем да буде привржен репрезентацији, уз дужно поштовање.

Је ли вас неко од пријатеља и родбине саветовао да се не прихватите селекторске функције?

- Пријатељи знају да су такве одлуке моје личне, да о њима не причам са њима.

Да ли сте се ломили?

- Не. Контекст је да свако треба да уради процес преиспитивања и размишљања.

Због чега онда уговор у децембру, а у новембру сте били на клупи против Енглеске и Летоније?

- Све је било брзо, ургентно, није било времена за другачији приступ. Урадили смо све да спасимо оно што можемо, уз договор да после причамо о сарадњи на дужи период.

Виђамо вас стално овде, породица вам живи у Шпанији, где ћете проводити више времена као селектор?

- Професионално време проводићу у Србији, увек сам овде кад треба.

На вашој првој конференцији за новинаре говорили сте о враћању култа репрезентације, докле сте стигли у тој намери?

- Радимо на томе кроз методе које смо већ спровели или ћемо тек да учинимо оно што желимо. Не треба да мислимо да култ репрезентације пре мене и мојих сарадника није постојао, већ хоћемо да га поспешујемо. Играчи воле да дођу у репрезентацију.  Радити на томе да оне које смо изгубили из било ког  разлога вратимо.

Шта можете да обећате навијачима?

- Не треба да трчимо пред руду. Обавезали смо се на рад, максимална посвећеност, адекватан приступ. То су ствари о којима се не преговара. Не могу конкретно да обећам ништа друго.

Окупили сте сараднике у вашој кући у Рушњу, спавали су код вас. Хоће ли тако бити сваки пут кад се будете спремали за акције репрезентације?

- Ништа нисам сад измислио. Неке ствари наметнуле су се у прошлости, док смо сарађивали у Мексику. Једноставно, тад нам је било у интересу да живимо заједно, да будемо максимално посвећени, функционишемо као фамилија. Део сарадника добије комфор, приватност. У новембру смо пар дана били у мојој кући, остали су затим прешли у хотеле, упознавали Београд.

Значи ли све то да сте са вашим стручним штабом 24 сата на послу?

- Кад моји асистенти бити овде то ће се подразумева.

Опишите то мало детаљније...

- Кад се први тренинг заврши спремамо се за други, направило план шта ћемо да радимо дан касније. Наша највећа интеракција не завршава се кад кренемо на вечеру или одемо у куповину. Причамо о послу и у ауту, константне комуникације неопходне су како бисмо се приближили циљу. Имамо фудбалску динамику, не померамо само чаше и флаше. Идемо у дубину и причамо о свему што је битно. Вечерамо увек заједно. Од кад смо у репрезентацији одемо у Спортски центар у Стару Пазову, тамо радимо, завршимо, имамо интеракцију са свим особљем, вежбамо у теретани, трчимо, играмо фудбал, опорављамо се.

Некоме је сигурно упало у очи да су вам скоро сви помоћници странци?

- Има и наших људи у стручном штабу, само су мање пропраћени. Никог не искључујем. Кад сам био селектор омладинаца довео сам за асистента Милана Косановића из Војводине. Позив челника ФСС добио сам недељу дана после разлаза са Овиједом. Нисам могао да имам друге сараднике, неки имају своје клубове (Марко Митровић прим. аут), неки нису дуго радили. Довео сам људе које дуго раде са мном.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ