Paunović: Od igrača tražim samo privrženost reprezentaciji

Ne pamti se da je posle debakla reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo atmosfera oko državnog tima bila ovako dobra. Umesto zasluženih kritika bivšem selektoru Draganu Stojkovića i igračima javnost se okrenula Veljku Paunoviću. Novo lice na klupi Orlova bacilo je u drugi plan sve što se loše dešavalo. Događaji iz kojih moramo da izvučemo pouke postali su sekundarni jer se u centru pažnje našao Piksijev naslednik.

Zaostavština iz prošlosti, tačnije vatra sa Novog Zelanda 2015. kad su naši najbolji igrači do 20 godina postali svetski prvaci nije se ugasila. I dalje se priča o podvigu Orlića i Paunoviću kao glavnom ideologu najvećeg reprezentativnog uspeha Srbije. Zbog toga je razočaranje zamenjeno nadom, kritika verom u bolju budućnost.

Veljko je zadržao prepoznatljiv gospodski šmek, uglađenost, raspoloženje i dostupnost. Kao da se za deceniju ništa nije promenilo. Izgleda kao čovek koji nije prošao kroz trenersko sito u SAD, Enleskoj, Meksiku i Španiji. Srećan što je konačno dočekao da igrače koje je odveo na planetarni krov trenira i u A reprezentaciji, Paunović više ne želi da se osvrće na prošlost, već pravi planove za budućnost. Hoće li Orlovi biti kao Orlići nije pitanje, nego da li ćemo najzad imati jedinstvo oko državnog tima, bez zvižduka i pozorišne atmosfere. Veljko Paunović najava je lepše 2025. za fudbalsku Srbiju.

- Gubitak zbog neodlaska na Mondijal za nas je veliki u svakom pogledu. Nećemo imati priliku da se pojavimo na najvećem fudbalskom događaju. Jednostavno, moramo da naučimo iz svega što se desilo, da shvatimo da su to prilike koje ne smemo da propuštamo – na početku intervjua za Novogodišnji trobroj Sportskog žurnala Paunović se osvrnuo na neuspeh u kvalifikacijama, u kojima je pokušao da pomogne samo u poslednje dve utakmice.

Predstojeći Mondijal neće kao onaj u Kataru 2022. da odredi naše raspoloženje. Uživaćemo u majstorijama drugih. Hoće li i vas biti u SAD, Kanadi i Meksiku od 11. juna do 19. jula 2026?

- Imam nameru da budem na licu mesta, postoji mogućnost da komentarišem utakmice za meksičku televiziju. Moraćemo da to izvedemo na način da to bude neka vrsta iskustva, da pratimo određene rivale i grupe.

Znači li to da će na isti put i vaši saradnici, da ćete se podeliti, pogotovo što ćete 12. februara znati rivale u A diviziji Lige nacija?

- Takvi su nam planovi, videćemo. Voleo bih i radimo na tome da se pojavimo bar u Meksiku pre Mondijala i odigramo prijateljku utakmicu sa jednim od domaćina. Rekao sam Meksikancima da boljeg rivala od nas za proveru neće naći.

Kompetenti ste da odgovorite na toliko često postavljano pitanje – da li je teže biti selektor ili klupski trener?

- Težina posla zavisi od veličine izazova i ambicija. Ako jedna od stvari nije izbalansirana, ukoliko nemamo resurse onda je pitanje može li da se stigne do cilja. Svakodnevno je veći i obimniji  posao u klubu, stalno se trenira i igra, treninzi postanu najlakši. Mnogo je veći izazov uklopiti grupu ljudi i predočiti im koliko je važno da ostvarimo zajednički cilj, konstantno ih podsećati na to. Naš posao je kompleksan, zahteva energiju, koncentraciju i podsećanje na ono što jeste i nije  bitno.

U reprezentaciji nemate vremena za rad sa igračima kao u klubu?

- Moje prve tri godine trenerske karijere vezane su za omladinski državni tim Srbije. I tada mi je nedostajalo malo više vremena. Selektor, ipak, radi svakodnevno, konstantno se trudi da poboljša ekipu.  Rad na napretku igrača u individualnim elementima u reprezentaciji je nemoguć. Delimično na treninzima prilazim igračima sa tom namerom, sreća da su inteligentni, otvorenu za saradnju i brzo primenjuju ideje.

Kao trener radili ste na različitim podnebljima. Kako ste uspevali da se adaptirate drugačijim mentalitetima, načinima igre, saradnicima?

- To je moje svojstvo koje nosim sa sobom kao ličnost. Izgradio sam se veoma mlad jer sam otišao iz Beograda i Srbije sa 17 godina. Bio sam primoran na brze adaptacije, prevashodno na učenju ambijenta. Dobra okolnost je da gde god sam radio govorio sam lokalni jezik, što mi je olakšalo sprovođenje ideje i metode. Svuda sam uglavnom ostajao do kraja, proveo četiri godine u SAD, po dve u Engleskoj i  Meksiku. Izuzetak je bio Ovijedo, gde mi je kontekst bio najpoznatiji. Završilo se  razočaravajućim, nepravednim i nepoštenim ishodom. Sada sam u svojoj zemlji, učiniću sve da radim na najbolji mogući način.

Šta se to dešava u Ovijedu, promenili su i vašeg naslednika?

- Uvek sve počinje i završava se sa ljudima. Ne bih više o tome...

U svetlu toga, koliko vam znači dugoročni ugovor potpisan sa FSS? Od 2026. do 2030. imaćete dva ciklusa kvalifikacija, nadamo se i dva završna turnira, dve Lige nacija...

- FSS je poslao jako dobru poruka za sve nas koji smo uključeni u ovaj projekat. Ne prolazim, ipak, kroz taj vid formalnosti. Trajanje ugovora mi je sekundarno, razmišljam kako da budem uspešan, a ne koliko ću da se zadržim, mada svakako je dobro što uživam poverenje i imam vremena.

Kakav ćete biti selektor? Strog, pravedan, fleksibilan?

- Ne dajem obećanja, svima će nam na kraju biti bitno da li smo uspešni. Najvažnije je da budem čist sa samim sobom.

Kako vam se igrači obraćaju? Najduže ste živeli u Španiji, jedan od vaših učitelja Radomir Antić insistirao je da ga reprezentativci zovu mister, vaš prethodnik Dragan Stojković takođe?

- Zovu me „selektore”. Niko od igrača ništa ne mora sem da bude privržen reprezentaciji, uz dužno poštovanje.

Je li vas neko od prijatelja i rodbine savetovao da se ne prihvatite selektorske funkcije?

- Prijatelji znaju da su takve odluke moje lične, da o njima ne pričam sa njima.

Da li ste se lomili?

- Ne. Kontekst je da svako treba da uradi proces preispitivanja i razmišljanja.

Zbog čega onda ugovor u decembru, a u novembru ste bili na klupi protiv Engleske i Letonije?

- Sve je bilo brzo, urgentno, nije bilo vremena za drugačiji pristup. Uradili smo sve da spasimo ono što možemo, uz dogovor da posle pričamo o saradnji na duži period.

Viđamo vas stalno ovde, porodica vam živi u Španiji, gde ćete provoditi više vremena kao selektor?

- Profesionalno vreme provodiću u Srbiji, uvek sam ovde kad treba.

Na vašoj prvoj konferenciji za novinare govorili ste o vraćanju kulta reprezentacije, dokle ste stigli u toj nameri?

- Radimo na tome kroz metode koje smo već sproveli ili ćemo tek da učinimo ono što želimo. Ne treba da mislimo da kult reprezentacije pre mene i mojih saradnika nije postojao, već hoćemo da ga pospešujemo. Igrači vole da dođu u reprezentaciju.  Raditi na tome da one koje smo izgubili iz bilo kog  razloga vratimo.

Šta možete da obećate navijačima?

- Ne treba da trčimo pred rudu. Obavezali smo se na rad, maksimalna posvećenost, adekvatan pristup. To su stvari o kojima se ne pregovara. Ne mogu konkretno da obećam ništa drugo.

Okupili ste saradnike u vašoj kući u Rušnju, spavali su kod vas. Hoće li tako biti svaki put kad se budete spremali za akcije reprezentacije?

- Ništa nisam sad izmislio. Neke stvari nametnule su se u prošlosti, dok smo sarađivali u Meksiku. Jednostavno, tad nam je bilo u interesu da živimo zajedno, da budemo maksimalno posvećeni, funkcionišemo kao familija. Deo saradnika dobije komfor, privatnost. U novembru smo par dana bili u mojoj kući, ostali su zatim prešli u hotele, upoznavali Beograd.

Znači li sve to da ste sa vašim stručnim štabom 24 sata na poslu?

- Kad moji asistenti biti ovde to će se podrazumeva.

Opišite to malo detaljnije...

- Kad se prvi trening završi spremamo se za drugi, napravilo plan šta ćemo da radimo dan kasnije. Naša najveća interakcija ne završava se kad krenemo na večeru ili odemo u kupovinu. Pričamo o poslu i u autu, konstantne komunikacije neophodne su kako bismo se približili cilju. Imamo fudbalsku dinamiku, ne pomeramo samo čaše i flaše. Idemo u dubinu i pričamo o svemu što je bitno. Večeramo uvek zajedno. Od kad smo u reprezentaciji odemo u Sportski centar u Staru Pazovu, tamo radimo, završimo, imamo interakciju sa svim osobljem, vežbamo u teretani, trčimo, igramo fudbal, oporavljamo se.

Nekome je sigurno upalo u oči da su vam skoro svi pomoćnici stranci?

- Ima i naših ljudi u stručnom štabu, samo su manje propraćeni. Nikog ne isključujem. Kad sam bio selektor omladinaca doveo sam za asistenta Milana Kosanovića iz Vojvodine. Poziv čelnika FSS dobio sam nedelju dana posle razlaza sa Ovijedom. Nisam mogao da imam druge saradnike, neki imaju svoje klubove (Marko Mitrović prim. aut), neki nisu dugo radili. Doveo sam ljude koje dugo rade sa mnom.

Kako izgleda jedan vaš dan?

- Privatan život mi je jako blizu profesionalnom.  Držim do sebe, volim da na kraju dana opet gledam fudbal sa manje analitičkog aspekta, više iz svog zadovoljstva. Mislim na kvalitetan fudbal, ne na bilo šta.

Vesnik novih radosti na srpskom fudbalskom nebu počeo je misiju među Orlovima. Spreman je da se uhvati u koštac sa svim problemima, da prima bočne udare, kako reče Dragan Okuka uvek prisutne oko reprezentacije. Veljko Paunović nije ništa obećao sem onoga što se vidi iz njegove pojave, što može da se protumači iz njegovih reči. Plasman na EP 2028. je prioritet. Ne zvuči ni suludo, ni neostvarivo, uostalom samo je sadašnji selektor A tima verovao da u Novom Zelandu možemo do trofeja. Za početak neka veruje da ćemo igrati u Engleskoj, Republici Irskoj, Velsu i Škotskoj i svi ćemo biti srećni.