Станисављевић: Дође ми да полетим до трибине

Кад баците поглед на листу стрелаца Супер лиге оно што никако не може да вам промакне је да на њој нема много класичних шпицева, односно играча који су се годинама по позицији у тиму водили као центарфорови. Место изразитих голгетера као да су преузели момци који попуњавају места иза њих, полушпицеви, или брзи крилни нападачи. Међу 15 водећих стрелаца домаће елите на прсте једне руке могу да стану они који су високи и по правилу најближи противничком голу. Стефан Станисављевић (23) из Новог Пазара јесте, али ће многи рећи да он и није само изразити стрелац.

Јако добар пријем лопте, тачна одлагања и додавања, обавезна игра у дефанзиви и још много тога су специфичности које га боје као играча, али како се ради о голгетеру нормално је да се од њега потражују пре свега голови. Мало је данас високих и снажних „муња” у казненом простору спрам којих је обавеза ривала да издвоје више „играча - полицајаца”.

Један од разлога што у Новом Пазару постоји висока дисперзија стрелаца је и тај што је Станисављевића луксуз оставити у казненом простору са једним чуваром. Пет голова на 13 утакмица, иако је у клуб стигао тек последњих дана септембарског прелазног рока, је биланс за апсолутно поштовање.

 Пре Новог Пазара с минималном минутажом у Војводини, Спартаку и лучанској Младости и није могао да скрене пажњу на своје голгетерске способности. Да се неће дуго задржати на само једном суперлигашком поготку у дресу Младости постало је јасно већ у првој утакмици на Градском стадиону. И после више од три месеца остаје нејасно како Војводина од другог најбољег стрелца из прошле прволигашке сезоне у дресу Јавора (13 голова) приликом прослеђивања на позајмицу у Нови Пазар није захтевала да пропусти дуел Пазараца и Новосађана.

Пропуст или свесна одлука, тек Станисављевић је голом већ у трећем минуту одлучио победника, и са том утакмицом креће обрт у његовој каријери.

- У уговору о позајмици та ставка није стајала. Сећам се да сам размишљао да се то можда подразумева. Људи из Новог Пазара су ми после дан или два од доласка у клуб саопштили да имам право да играм. Никада ни са ким из Војводине нисам разговарао на ту тему, осим што се одмах после утакмице кроз контакт са дојучерашњим саиграчима у пријатељском тону чуло оно – па, ниси морао баш нама!

Зашто у врху ранг - листе стрелаца Супер лиге има тако мало класичних шпицева?

- Нисам много о томе размишљао, али испада да је тако. На памет ми пада само Тедић. Променио се много фудбал, мада се на највишем нивоу враћају корпулентни шпицеви који могу да задрже лопту, а у 16 метара су звери, као што су Халанд, Исак или Осимен.

На интернет страницама могу се пронаћи различити подаци о вашој висини, крећу се у распону од 185 до 193 центиметра. Прво да то демистификујемо, а онда и откријемо разлог због којег сте од пет голова у дресу Новог Пазара само један постигли главом?

- Ништа од тога није тачно, висок сам 194 центиметра. Игра главом ми је специјалност. У дресу Јагодине и Јавора давао сам голове углавном на тај начин. Стил игре Пазара је другачији, нападамо по боковима оштрим лоптама које долазе у пет метара, тако да сам гро голова постигао тако. Дакле, игра главом ми је адут број један, потом долази десна нога, али за потцењивање није ни лева којом сам недавно асистирао Садију за победу над Радничким из Ниша.

Било је и промашаја ове полусезоне. Злуради их памте више него голове. За којим промашајем посебно жалите?

- Нисам погодио одбитак после шута Сисеа у мечу са Јавором код резултата 1:2. Лопта је дошла на леву ногу, да сам успео освојили бисмо бод. Нисам погодио само зато што тело није било у правом балансу. Памтим и два у дуелу са ТСЦ-ом. У осталима сам промашивао, али и погађао.

Изазити нападачи с поносом истичу број хет–трикова. Поред вашег имена за сада стоји само један у дресу Јавора против Вршца?

- На првом месту ми је победа мог тима, а онда долазе голови. За голове живим, али они дођу кад о њима много не размишљате. То је био случај и са утакмицом против Вршца. Наместило се тако, иначе сам осећај је прелеп. Као што то раде и остали играчи у таквим приликама лопту са те утакмице са потписима свих тадашњих саиграча понео сам са собом и чувам је кући. Надам се скором хет–трику и у Супер лиги.

Пут до елитног ранга у вашем случају је потрајао. Кренули сте из Јагодине?

- Не. Моји почеци везују се за родно село Рибаре крај Јагодине. Ту сам, код тренера Александра Радосављевића, у школи фудбала „Шампион” играчки проходао. Много сам захвалан мом првом тренеру који ми је од старта усадио ту глад за успехом. Кад си млад треба ти мотиватор. Никад не заборављам његове речи – срце побеђује! Та реченица урезана је у мом малом мозгу и водиља ми је и данас. Није случајно да је Нови Пазар неколико последњих победа остварио срцем. Потом сам четири године провео у школи фудбала „Вук” у Параћину код тренера Бобана Лазића. Нас неколицину послао је на пробу коју смо прошли у Суботици.

Бројке би рекле да се Станисављевић у омладинском саставу Спартака баш и није прославио?

- Тада сам схватио да је дошао тренутак који сам назвао све или ништа. Док не одеш из родитељске куће, дакле из зоне комфора, тешко да можеш постићи нешто више. Нисам имао притисак породице, али га јесам сам себи наметао. Дошавши у Спартак почео сам да размишљам на начин да ако сад не урадим ништа то ће бити крај мог фудбалског сна. Тај став је и извукао из мене ово што данас јесам. Пре Суботице увек сам био годину или две испред моје генерације, у новој средини није било тако. Памтим тежак почетак јер ми омладински фудбал није легао. Тренери су били бивши играчи Копуновић, Францишковић и Ђурасовић. Тражили су ми место, видели су ме као крилног играча, па полушпица да би се код Ђурасовића у омладинском тиму скрасио на месту шпица. Међутим, схватио сам да има доста играча који су испред мене. Из тог састава Алекса Ђурасовић и још неки су ускочили у први тим, а ја сам видео да још нисам довољно добар за Супер лигу.

Самоспознаја својих могућности тера вас на неке самоиницијативне потезе. Испоставиће се да је то била прекретница. Шта сте радили да би унапредили свој фудбалски таленат?

- Жеља да направим нешто битно у фудбалу ме је и одржала. Било је то време кад сам за годину дана нагло израстао, неких десетак центиметара. Тело није могло да испрати ту висину и појавио се проблем координације. Тренинг са екипом је био у пола девет ујутру, а ја сам самоиницијативно већ у пола седам долазио на стадион Спартака и отварао га. Покупим нека дрвца са стране и поставим их као мердевине. Затим неких сат времена радим скипове. Више од два месеца сваки дан тако. Све зарад тога да не бих заостајао за осталима јер сам приметио да су физички били много испред мене. И данас мислим да рад и радна етика доносе успех.

Млади играчи једном кад дођу до суперлигашког клуба тешко се одлучују на корак уназад. То није био случај са вама?

- Увек сам био искрен према себи. На мој лични захтев одлазим у српсколигашко Јединство из Параћина. Мислио сам лако ћу ја тамо, ипак долазим из Спартака. У Параћину ме дочекају фудбалски вукови Вукашин Томић, Јосип Пројић, Душко Дукић, Петар Јокић, сви узели са Јагодином Куп Србије. Добро памтим како ме на првом тренингу Томић отресао. Много су ми помогли, те полусезоне дам 10 голова и схватим да ми сениорски фудбал више лежи од омладинског.

Уследиле су честе промене клубова...

- Први професионални уговор потписао сам са Бачком, па сам се опет вратио у Српску лигу, овога пута у Јагодину. За полусезону у свим такмичењима постигао сам 15 голова. Ту сам експлодирао и тај искорак ме је одвео у Лучане. Први гол у Супер лиги сам дао против Колубаре, тренер је био Томислав Сивић. Није случајно да су двојица стручњака која се везују за Пазар, други је Гаћиновић, имала утицај на моју каријеру. Следио је прволигашки фудбал у којем сам највише постигао у Јавору. То је тешко и јако квалитетно такмичење. Ништа се случајно недавно није догодило у купу. Помогао ми је Радован Ћурчић искуством и причом. Било је ситуација кад ме изостави из тима, али увек сам знао да то ради с разлогом. Кад сам одлазио рекао ми је да му је драго да сам успео и да ћу стићи до „лига петице”.

Кад се изговори Владимир Гаћиновић шта вам прво пада на памет?

- Емоција. Свим срцем је у фудбалу, такав сам и ја. Мало тренера са таквом страшћу улази у сваки тренинг и утакмицу. Страст и емоција су врлине које ценим. Кад на пет узастопних утакмица нисам дао гол позвао ме је у његову канцеларију јер је видео да због тога носим терет. Рекао ми је, сине – не играш ти само због голова већ зато што целог себе дајеш за екипу. Много значи кад знаш да ти тренер верује. Сигурно је из мене извукао 20 до 30 посто више од реалних могућности.

Тренутак из Новог Пазара који се не заборавља је?

- Прва утакмица пред навијачима. Тада је на снази била четворомесечна казна. Трибине су биле празне до утакмице са Радничким 1923.  Кад сам дао гол за изједначење кренуло је...  Пазаре једини... никад нећеш бити сам! Никада пре тога нисам ништа слично осетио у каријери, дошло ми је да искочим из своје коже, да полетим до трибина и на њима останем.