Stanisavljević: Dođe mi da poletim do tribine

Kad bacite pogled na listu strelaca Super lige ono što nikako ne može da vam promakne je da na njoj nema mnogo klasičnih špiceva, odnosno igrača koji su se godinama po poziciji u timu vodili kao centarforovi. Mesto izrazitih golgetera kao da su preuzeli momci koji popunjavaju mesta iza njih, polušpicevi, ili brzi krilni napadači. Među 15 vodećih strelaca domaće elite na prste jedne ruke mogu da stanu oni koji su visoki i po pravilu najbliži protivničkom golu. Stefan Stanisavljević (23) iz Novog Pazara jeste, ali će mnogi reći da on i nije samo izraziti strelac.

Jako dobar prijem lopte, tačna odlaganja i dodavanja, obavezna igra u defanzivi i još mnogo toga su specifičnosti koje ga boje kao igrača, ali kako se radi o golgeteru normalno je da se od njega potražuju pre svega golovi. Malo je danas visokih i snažnih „munja” u kaznenom prostoru spram kojih je obaveza rivala da izdvoje više „igrača - policajaca”.

Jedan od razloga što u Novom Pazaru postoji visoka disperzija strelaca je i taj što je Stanisavljevića luksuz ostaviti u kaznenom prostoru sa jednim čuvarom. Pet golova na 13 utakmica, iako je u klub stigao tek poslednjih dana septembarskog prelaznog roka, je bilans za apsolutno poštovanje.

 Pre Novog Pazara s minimalnom minutažom u Vojvodini, Spartaku i lučanskoj Mladosti i nije mogao da skrene pažnju na svoje golgeterske sposobnosti. Da se neće dugo zadržati na samo jednom superligaškom pogotku u dresu Mladosti postalo je jasno već u prvoj utakmici na Gradskom stadionu. I posle više od tri meseca ostaje nejasno kako Vojvodina od drugog najboljeg strelca iz prošle prvoligaške sezone u dresu Javora (13 golova) prilikom prosleđivanja na pozajmicu u Novi Pazar nije zahtevala da propusti duel Pazaraca i Novosađana.

Propust ili svesna odluka, tek Stanisavljević je golom već u trećem minutu odlučio pobednika, i sa tom utakmicom kreće obrt u njegovoj karijeri.

- U ugovoru o pozajmici ta stavka nije stajala. Sećam se da sam razmišljao da se to možda podrazumeva. Ljudi iz Novog Pazara su mi posle dan ili dva od dolaska u klub saopštili da imam pravo da igram. Nikada ni sa kim iz Vojvodine nisam razgovarao na tu temu, osim što se odmah posle utakmice kroz kontakt sa dojučerašnjim saigračima u prijateljskom tonu čulo ono – pa, nisi morao baš nama!

Zašto u vrhu rang - liste strelaca Super lige ima tako malo klasičnih špiceva?

- Nisam mnogo o tome razmišljao, ali ispada da je tako. Na pamet mi pada samo Tedić. Promenio se mnogo fudbal, mada se na najvišem nivou vraćaju korpulentni špicevi koji mogu da zadrže loptu, a u 16 metara su zveri, kao što su Haland, Isak ili Osimen.

Na internet stranicama mogu se pronaći različiti podaci o vašoj visini, kreću se u rasponu od 185 do 193 centimetra. Prvo da to demistifikujemo, a onda i otkrijemo razlog zbog kojeg ste od pet golova u dresu Novog Pazara samo jedan postigli glavom?

- Ništa od toga nije tačno, visok sam 194 centimetra. Igra glavom mi je specijalnost. U dresu Jagodine i Javora davao sam golove uglavnom na taj način. Stil igre Pazara je drugačiji, napadamo po bokovima oštrim loptama koje dolaze u pet metara, tako da sam gro golova postigao tako. Dakle, igra glavom mi je adut broj jedan, potom dolazi desna noga, ali za potcenjivanje nije ni leva kojom sam nedavno asistirao Sadiju za pobedu nad Radničkim iz Niša.

Bilo je i promašaja ove polusezone. Zluradi ih pamte više nego golove. Za kojim promašajem posebno žalite?

- Nisam pogodio odbitak posle šuta Sisea u meču sa Javorom kod rezultata 1:2. Lopta je došla na levu nogu, da sam uspeo osvojili bismo bod. Nisam pogodio samo zato što telo nije bilo u pravom balansu. Pamtim i dva u duelu sa TSC-om. U ostalima sam promašivao, ali i pogađao.

Izaziti napadači s ponosom ističu broj het–trikova. Pored vašeg imena za sada stoji samo jedan u dresu Javora protiv Vršca?

- Na prvom mestu mi je pobeda mog tima, a onda dolaze golovi. Za golove živim, ali oni dođu kad o njima mnogo ne razmišljate. To je bio slučaj i sa utakmicom protiv Vršca. Namestilo se tako, inače sam osećaj je prelep. Kao što to rade i ostali igrači u takvim prilikama loptu sa te utakmice sa potpisima svih tadašnjih saigrača poneo sam sa sobom i čuvam je kući. Nadam se skorom het–triku i u Super ligi.

Put do elitnog ranga u vašem slučaju je potrajao. Krenuli ste iz Jagodine?

- Ne. Moji počeci vezuju se za rodno selo Ribare kraj Jagodine. Tu sam, kod trenera Aleksandra Radosavljevića, u školi fudbala „Šampion” igrački prohodao. Mnogo sam zahvalan mom prvom treneru koji mi je od starta usadio tu glad za uspehom. Kad si mlad treba ti motivator. Nikad ne zaboravljam njegove reči – srce pobeđuje! Ta rečenica urezana je u mom malom mozgu i vodilja mi je i danas. Nije slučajno da je Novi Pazar nekoliko poslednjih pobeda ostvario srcem. Potom sam četiri godine proveo u školi fudbala „Vuk” u Paraćinu kod trenera Bobana Lazića. Nas nekolicinu poslao je na probu koju smo prošli u Subotici.

Brojke bi rekle da se Stanisavljević u omladinskom sastavu Spartaka baš i nije proslavio?

- Tada sam shvatio da je došao trenutak koji sam nazvao sve ili ništa. Dok ne odeš iz roditeljske kuće, dakle iz zone komfora, teško da možeš postići nešto više. Nisam imao pritisak porodice, ali ga jesam sam sebi nametao. Došavši u Spartak počeo sam da razmišljam na način da ako sad ne uradim ništa to će biti kraj mog fudbalskog sna. Taj stav je i izvukao iz mene ovo što danas jesam. Pre Subotice uvek sam bio godinu ili dve ispred moje generacije, u novoj sredini nije bilo tako. Pamtim težak početak jer mi omladinski fudbal nije legao. Treneri su bili bivši igrači Kopunović, Francišković i Đurasović. Tražili su mi mesto, videli su me kao krilnog igrača, pa polušpica da bi se kod Đurasovića u omladinskom timu skrasio na mestu špica. Međutim, shvatio sam da ima dosta igrača koji su ispred mene. Iz tog sastava Aleksa Đurasović i još neki su uskočili u prvi tim, a ja sam video da još nisam dovoljno dobar za Super ligu.

Samospoznaja svojih mogućnosti tera vas na neke samoinicijativne poteze. Ispostaviće se da je to bila prekretnica. Šta ste radili da bi unapredili svoj fudbalski talenat?

- Želja da napravim nešto bitno u fudbalu me je i održala. Bilo je to vreme kad sam za godinu dana naglo izrastao, nekih desetak centimetara. Telo nije moglo da isprati tu visinu i pojavio se problem koordinacije. Trening sa ekipom je bio u pola devet ujutru, a ja sam samoinicijativno već u pola sedam dolazio na stadion Spartaka i otvarao ga. Pokupim neka drvca sa strane i postavim ih kao merdevine. Zatim nekih sat vremena radim skipove. Više od dva meseca svaki dan tako. Sve zarad toga da ne bih zaostajao za ostalima jer sam primetio da su fizički bili mnogo ispred mene. I danas mislim da rad i radna etika donose uspeh.

Mladi igrači jednom kad dođu do superligaškog kluba teško se odlučuju na korak unazad. To nije bio slučaj sa vama?

- Uvek sam bio iskren prema sebi. Na moj lični zahtev odlazim u srpskoligaško Jedinstvo iz Paraćina. Mislio sam lako ću ja tamo, ipak dolazim iz Spartaka. U Paraćinu me dočekaju fudbalski vukovi Vukašin Tomić, Josip Projić, Duško Dukić, Petar Jokić, svi uzeli sa Jagodinom Kup Srbije. Dobro pamtim kako me na prvom treningu Tomić otresao. Mnogo su mi pomogli, te polusezone dam 10 golova i shvatim da mi seniorski fudbal više leži od omladinskog.

Usledile su česte promene klubova...

- Prvi profesionalni ugovor potpisao sam sa Bačkom, pa sam se opet vratio u Srpsku ligu, ovoga puta u Jagodinu. Za polusezonu u svim takmičenjima postigao sam 15 golova. Tu sam eksplodirao i taj iskorak me je odveo u Lučane. Prvi gol u Super ligi sam dao protiv Kolubare, trener je bio Tomislav Sivić. Nije slučajno da su dvojica stručnjaka koja se vezuju za Pazar, drugi je Gaćinović, imala uticaj na moju karijeru. Sledio je prvoligaški fudbal u kojem sam najviše postigao u Javoru. To je teško i jako kvalitetno takmičenje. Ništa se slučajno nedavno nije dogodilo u kupu. Pomogao mi je Radovan Ćurčić iskustvom i pričom. Bilo je situacija kad me izostavi iz tima, ali uvek sam znao da to radi s razlogom. Kad sam odlazio rekao mi je da mu je drago da sam uspeo i da ću stići do „liga petice”.

Kad se izgovori Vladimir Gaćinović šta vam prvo pada na pamet?

- Emocija. Svim srcem je u fudbalu, takav sam i ja. Malo trenera sa takvom strašću ulazi u svaki trening i utakmicu. Strast i emocija su vrline koje cenim. Kad na pet uzastopnih utakmica nisam dao gol pozvao me je u njegovu kancelariju jer je video da zbog toga nosim teret. Rekao mi je, sine – ne igraš ti samo zbog golova već zato što celog sebe daješ za ekipu. Mnogo znači kad znaš da ti trener veruje. Sigurno je iz mene izvukao 20 do 30 posto više od realnih mogućnosti.

Trenutak iz Novog Pazara koji se ne zaboravlja je?

- Prva utakmica pred navijačima. Tada je na snazi bila četvoromesečna kazna. Tribine su bile prazne do utakmice sa Radničkim 1923.  Kad sam dao gol za izjednačenje krenulo je...  Pazare jedini... nikad nećeš biti sam! Nikada pre toga nisam ništa slično osetio u karijeri, došlo mi je da iskočim iz svoje kože, da poletim do tribina i na njima ostanem.