Ми Станковићи живимо за фудбал

Ако се по 2025. може судити, биће у случају Александра Станковића (20) она „какав отац такав син“. Наследник повратника на клупу Црвене звезде Дејана Станковића, претходних месеци играо је одлучно и један је од најзаслужнијих за запажене резултате Брижа. Постигнуто није промакло екс селектору Србије Драгану Стојковићу, али и новоустоличеном Вељку Пауновићу коме се за позив под заставу одужио голом у тријумфу над Летонијом (2:1) у Лесковцу.

- Деби у репрезентацији Србије нажалост био је у поразу од Албаније којим смо практично остали без шансе да се квалификујемо за Мондијал. Криво ми је што је испало другачије од жељеног, ипак био сам срећан што сам играо од првог минута. Месец дана касније постигао сам гол за победу против Летоније што је нешто што сам сањао као дете. Често погледам ТВ снимак гола против Летонаца – прича Станковић.

Да ли чувате дрес Србије са утакмице против Летонаца?

- Наравно, сакупљам дресове. Дрес против Летоније стајаће на посебном месту у нашој кући.

Какав је утисак на вас оставио селектор Србије Вељко Пауновић?

- Баш добар. Види се да много воли и разуме фудбал. Такође, воли младе играче. То је поготово за мене важно, јер селектор зна шта је потребно да будем на високом нивоу и играм озбиљан фудбал.

Какав је тај правилник понашања селектора Пауновића?

- Није захтеван. Сваки тренер има свој начин рада. Поштујем сваког тренера и идеју. Шта год Пауновић буде хтео и питао бићу ту да помогнем екипи, наравно и њему као селектору.

Шта вам је циљ са репрезентацијом Србије у наредним годинама?

- Сан је да играм на светском или европском првенству. Убеђен сам да ће брзо да се оствари! Имамо квалитетну екипу и селектора Вељка Пауновића.

Шта би за вас био успех на великом турниру?

- Излазак из групе. Потом је све могуће.

Како данас гледате на испадање у полуфиналу кадетског Првенства Европе одиграног пре три и по године у Израелу?

- Памтићу заувек тај турнир. Мори ме и даље полуфиналне са Холандијом и испадање после пенал серије. Одлично нас је водио селектор Радован Кривокапић кроз квалификације, потом и на завршном турниру. Фантастична генерација: Јован Мијатовић, Јован Милошевић, Јан Карло Симић, Јован Шљивић, Коста Недељковић, Војин Серафимовић...

Нема вас сад много из те генерације у А тиму Србије?

- Биће нас. Сад су ту Милошевић и Симић. Милошевић игра озбиљан фудбал у Партизану. Много је квалитетан шпиц са потенцијалом да буде редован у А тиму. Симић сад другује са Каримом Бенземом и Предраг Рајковићем у саудијском Итихаду.

Кад се већ враћамо кроз историју упознајте нас са вашим почецима?

- Најмлађи сам од браће, тако да нисам могао другачије, једина опција био је фудбал у којем уживам и играм са осмехом од првог тренинга. Браћа Стефан, Филип и ја смо почели у школи Интера. Касније, уколико процене да сте добри можете да добијете прилику да вас позову на пробу, затим и уврсте у академију славног клуба из Милана. Филипу се првом указала шанса, потом Стефану и мени.

На специјализованим сајтовима је наведено да можете да покривате позицију штопера, задњег везног и класичног везног?

- Једино нисам био голман.. Ха, ха, ха!. У млађем узрасту играо сам нападача. Позиције штопера и везног могу да покривам у зависности од утакмице и одлуке тренера. Генерално сам задњи везни.

Након школовања у Интеру пут вас је одвео у Луцерн, потом и садашњи клуб Бриж?

- Много сам срећан због одлука. Био је моменат да напустим, како волим да кажем, зону комфора у Интеру и наставим каријеру ван Апенина. То је била најбоља одлука у досадашњој каријери јер је Луцерн велики клуб са дивним људима. Сад сам у Брижу још озбиљнијем клубу и у прилици да се такмичим у Лиги шампиона.

У првенству Белгије борите се за титулу са Ројал унионом, који зимује са бодом предности, док се у Лиги шампиона борите равноправно са најјачим тимовима Старог континента?

- Екипа смо са којом никад не знате како ће да одигра, поготово кад играмо код куће. Видели су сви против Барселоне да можемо да играмо и радимо велике ствари. Циљ је да у првенству Белгије освојимо титулу, али и прођемо у елиминациону фазу Лиге шампиона. Заиста, имамо квалитетан тим, али и озбиљне људе који нас окружују.

Верујете да можете до пласмана у нокаут- фазу Лиге шампиона иако имате четири бода после шест одиграних кола?

- Наравно. Било је пораза који нису требали да се догоде... Против Бајерна, Арсенала и Барселоне смо били равноправан, ако не и у неким моментима и бољи противник. Само смо на гостовању Аталанти разочарали јер смо били поражени при крају утакмице. Предстоје окршаји са Каиратом и Марсељом уз победе и поклапање осталих резултата можемо међу тимове који настављају такмичење.

Какав је осећај да практично на почетку каријере имате прилику да се надмећете са најквалитетнијим екипама и играчима Европе?

- Сваком играчу је част и привилегија да се надмеће у најквалитетнијем европском такмичењу. Поготово за мене од 20 година. Велика ствар је да сам имао прилику да већ видим и још важније одмерим се са најбољим играчима света, које сам пре неколико месеци пратио на телевизији. Научио сам много из тих утакмица и надам се да ће да их буде још много током каријере. У две речи непроцењиво искуство.

Досад сте за Бриж одиграли 29 утакмица, постигли три гола и убележили две асистенције...

- Мени је битно да екипа побеђује. Ако постигнем гол сигурно да сам срећан, али важније је да тим освоји бодове. По позицији у тиму није мој посао да постижем голове, већ помажем екипи асистенцијама, али и кад буде прилика пошаљем лопту преко црте.

Пружене партије у дресу Брижа прате и у вашем матичном клубу Интеру. Кад ћемо да вас видимо на „Ђузепе Меаци“, као вашег оца Дејана Станковића?

- Још је рано. Тата је имао огромну каријеру. Од њега сам много научио. После утакмица се чујемо и увек нађе нешто што бих могао да урадим боље. Као и сваки тата удели комплименте. Сигурно да ми је још драже јер тату доживљавам и као легенду Интера. Наравно, није реално да се поредим са њим или идем већ његовим путем, ако будем на запаженом нивоу заиграћу и ја за Интер.

Ко вам је највећа подршка, а ко критичар?

- Дефинитивно породица. Браћа су главна прича у мојој каријери, потом родитељи. Критичар зна да буде тата после утакмице јер воли да пронађе оно што нисам добро урадио. Волим кад ме саветује, али и критикује јер знам да ми жели добро и увек га слушам.

Ујак Миленко Аћимовић је други члан фамилије са озбиљном фудбалском каријером?

- Много помаже кад око себе имате особе које су биле у озбиљном фудбалу. Са једне стране ујак и тата, али и брат Филип. Стално се чујемо и причамо о фудбалу. Ми Станковићи смо фамилија која живи за фудбал – поентирао је на крају будућа ведета светског фудбала Александар Станковић.