Евролига је одувек било окружење и те како подложно изненађењима, неочекиваним расплетима и сценаријима какви су публику неретко остављали без даха. Управо елементи непредвидивости елитно такмичење Старог континента чине једним од најзанимљивијих које игра под обручима има да понуди.
Не постоји спортски ентузијаста који не воли добру аутсајдерску причу... Чињенице да на теренима широм света „обичан смртник”, под паролом воље, снаге ума и тренутка инспирације, може да се носи са свиме што капиталистичко друштво баци пред њега, као и да увек има простора да се исправи неправда, стварају немерљиву гравитациону силу, која привлачи пажњу публике широм Европе и света.
Ове сезоне у Евролиги преплиће се низ таквих прича, плејада протагониста који пркосе законима рутине и новца, а неки од таквих хероја кошаркашке данашњице су свакако и ривали из 20. рунде елитног такмичења Црвена звезда и Валенсија.
Иако су на Бадње вече на паркету легендарне дворане „Александар Николић” укрштали копља новопечени претенденти на највиши пласман, ова два ривала имају много више сличности, него што би то хтели да признају себи и другима.
У протеклој декади су црвено-бели, баш као и Слепи мишеви, градили реноме респектабилног европског клуба, редовног учесника континенталних такмичења и екипа које, макар повремено, могу да пркосе кошаркашкој буржоазији у овом делу света.
Вишегодишње стрпљење, бројни падови и подизања, коначно су отишли у жељеном правцу и „преко ноћи” екипе са Малог Калемегдана и из сунчане Андалузије, коначно су се уздигле на место годинама жељено – при самом врху евролигашког ланца исхране.
Шпански тим први је на табели и представља сензацију број један ове сезоне, док ласкаву титулу другог најпријатнијег изненађења љубоморно чува Црвена звезда која је ваљано загазила у плеј-оф, надају се црвено-бели и у фајнал-фор причу.
Жаргонском терминологијом може се рећи да су и једни и други прошли дуг пут „од сумрака до свитања” и да су од ове сезоне главни заговорници теорије да Давид увек има своје шансе против Голијата. Као такви Црвена звезда и Валенсија окупирају пажњу и завређују симпатије публике широм Европе, не само у Србији и Шпанији.
У бројне сличности, свакако се убрајају и високи циљеви и мегаломански апетити који расту сваком новом победом, а у складу с празничним духом, несумњиво да су жеље и једних и других биле усредсређене на међусобни дуел и све наредне европске изазове, који би могли да их одведу до вечне славе.
СПОНЕ - КАЛИНИЋ, ОЏЕЛЕЈ И РИВЕРО
Поред тога што се историјски гледано, али и тренутно слично котирају на континенталној сцени, ови ривали имају још неколико важних подударања, која представљају спону, невидљиви кошаркашки мост, између Београда и Валенсије.
У питању су наравно играчи, они који су уткали део себе у историју оба клуба и великим напорима померали лествицу за по неки ступањ више, самим тим доприневши и данашњим успесима.
У годинама за нама изненађујуће велики број појединаца поносно је бранио боје оба клуба, а међу њима су Стефан Јовић, Мајк Тоби, Немања Недовић ...
Поред прекаљених евролигашких асова за Слепе мишеве су, уз доста успеха, играла и три садашња првотимца Црвене звезде – Никола Калинић, Семи Оџелеј и Хасијел Риверо.
Несумњиво да управо терцет бивших играча Валенсије има додатан мотив да црвено-беле погура у намери да престигну шпански клуб у директној плеј-оф борби.
Нарочито инспирисан је Семи Оџелеј, с обзиром на то да се Нигеријац претходног лета није на леп начин растао са Валенсијом.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
