ФЕЉТОН: Било једном у Буенос Ајресу (8/9)

ФУДБАЛСКА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ АРГЕНТИНЕ – 8. ДЕО

Посета Буенос Ајресу, наравно, није могла да се заврши без одласка у чувено насеље Бока (La Boca), на југоисточном, лучком ободу града, које је одувек било место стапања различитих култура, јер су многобројни имигранти баш овде прво пристизали у Аргентину. Међу онима који су насељавали Боку највише је било италијанских имиграната пореклом из Ђенове, те су због тога становници овог радничког насеља све до данас остали познати као Ђеновљани (Xeneizes).

Тај надимак су касније преузели и прославили навијачи Боке јуниорс, најпопуларнијег клуба у Аргентини, за који, према последњим истраживањима, навија 36.5% становништва. Иза њега су Ривер Плејт са 31.75%, Индепендијенте са 6.5%, Расинг са 6.2% и Сан Лоренцо са 5.8%. Дакле, за Велику петорку навија готово 87% Аргентине.

Тако да, ако дођете у Буенос Ајрес, а не одете на стадионе два чувара тапије на престижну титулу највећег градског дербија на свету, рачуна се као да нисте били међу Портењосима. Ни у Аргентини, ни у Јужној Америци. Ето, толико је просто и толико је овде фудбал велики.

Пребивалиште фудбалске романтике

И заиста, има нечег посебног, романтичног, архаичног и шармантног у тој митској плаво-златној (Azul y Oro) фудбалској шкољци асиметричног облика, названој Бомбоњера (La Bombonera), ремек-делу које је, између осталих, пројектовао и по кутији чоколаде „крстио“ архитекта словеначког порекла Виктор Сулчић.

Чак и када је празна, изразито акустична Бомбоњера у облику латиничног слова „D“ делује импозантно, као вечито пребивалиште буке, фудбалске страсти, луде љубави и ирационалности, који у навијачкој екстази прокључају и до темеља затресу стадион сваки пут када Бока затресе мрежу противника. А како и не би када играчи иза себе имају дословно 12. играча, армију темпераментних Ђеновљана, који су егзалтираним навијањем прославили своју култну La Doce трибину и заувек ушли у анале фудбала. Нема тог фудбалског занесењака који не би волео да макар једном за живота уживо погледа и доживи ту ватрену атмосферу, поготово против архинепријатеља са богатог севера града. Посета једној таквој утакмици и једном оваквом месту и граду мора се наћи на самом врху листе жеља свакога кога је „бубамара“ макар једном очарала својом лепотом.

Мени се, нажалост, та жеља није остварила, али сам ипак крочио ногом на трибине овог легендарног стадиона и сишао до жицом ограђеног терена на коме су својевремено, у ритму танга, плесали и до лудила публику доводили највећи, El Pibe de Oro, Хуан Роман Рикелме, Карлос Тевез, Габријел Батистута, Клаудио Каниђа, Мартин Палермо, Дарио Бенедето и многи други асови, који су улепшавали живот мештанима сиромашне Боке. И могу вам рећи – осећај је нестваран, невероватан и непоновљив. Стојите, гледате у трибине необичног дизајна и у глави рекреирате оне запаљиве фудбалско-навијачке сцене којима сте се толико пута дивили путем ТВ екрана, желећи да се макар једном нађете у њиховом епицентру. Ретка су места на планети у којима и данас пребива исконска, аутентична фудбалска магија, а стадион који од краја 2000. године носи званичан назив „Алберто Хосе Армандо“, по некадашњем председнику Боке, свакако је једно од таквих.

У оквиру стадиона (чији терен има најмање дозвољене димензије по правилима Фифе – 105 x 68 м) налази се и клупски музеј који је, слично Риверовом, крцат трофејима и разним другим сведочанствима историјске величине Боке јуниорс. Потпуно очекивано, унутрашњошћу музеја у потпуности доминира Марадона, који је за Боку играо у два наврата – од 1981. до 1982. године (након чега је прешао у Барселону и касније са њом играо и на београдској Маракани против Црвене звезде у Купу победника купова, где је постигао два гола, међу којима и онај чувени, аплаузима публике награђени, лоб) и на заласку играчке каријере – од 1995. до 1997. када је коначно „окачио копачке о клин“.

Ту су његови мурали, постери, дресови, копачке у којима је играо у последњој сезони. У музеју се чувају, рецимо, регистрација Габријела Батистуте, Рикелмеов дрес из финала Копа либертадорес 2001. године и капа коју је носио током прославе титуле, дресови Боке из различитих временских периода и разни трофеји. Највећи од њих је свакако Копа либертадорес, који је Бока освајала шест пута, последњи пут давне 2007. године.

У знаку Марадоне и фудбала је и цела Бока, пуна разних и богато опремљених сувенирница. Широм живописног насеља налазе се његови мурали и статуе, којима се недавно придружио и Лионел Меси, након овере фудбалске бесмртности у Катару 2022. године. Он је, рецимо, присутан у шармантном Каминиту (Caminito), популарној пешачкој зони у срцу Боке и једној врсти музеја на отвореном, који својим фасадама у хиљадама нијанси, музичким и уметничким наслеђем привлачи реке туриста из целог света.

Тек понегде се по продавницама суптилно провукао и покоји сувенир посвећен Ботафогу и Атлетико Минеиру, чисто да подсети да се у срцу Аргентине играо бразилски дерби за титулу шампиона континента.

Свуда широм Боке, али и у остатку града, деца непрестано играју фудбал, како на улицама, тако и на игралиштима. И сви су у дресовима. Може се без имало задршке рећи да је фудбал овде заиста стил и начин живота, који се не може тако лако разумети у Европи. Па ни било где на планети.

Иако је историја навијања у Аргентини често била веома насилна, због чега се у земљи од 2013. године утакмице играју без гостујућих навијача, својим очима сам видео сасвим супротну културу. Тако је најнормалније у бројним продавницама у Боки, међу хиљадама дресова разних клубова и репрезентација, разуме се, највише аргентинских, пазарити и дрес омраженог Ривер Плејта, који је игром судбине поникао баш у Боки. Сцена која ме је нарочито запањила јесте она у којој човек у дресу Милионера без икаквих проблема седи усред Боке, поред једне од таквих продавница, и испија своју поподневну кафу.

То су сцене које много говоре о навијачкој култури Аргентине, а које су нама, пренето на план „вечитих“, Црвене звезде и Партизана, потпуно незамисливе и невероватне. Да не причамо о репрезентацији: када игра национални тим, све клупске боје се истог часа претварају у плаво-белу и сви стају у став „мирно“ под добро познату заставу са Сунцем. Ситуацију у нашој земљи по том питању сви добро знате.

У последњем делу фељтона следи прича о гигантима аргентинског фудбала из Авељанеде.