FELjTON: Bilo jednom u Buenos Ajresu (8/9)

FUDBALSKA RAZGLEDNICA IZ ARGENTINE – 8. DEO

Poseta Buenos Ajresu, naravno, nije mogla da se završi bez odlaska u čuveno naselje Boka (La Boca), na jugoistočnom, lučkom obodu grada, koje je oduvek bilo mesto stapanja različitih kultura, jer su mnogobrojni imigranti baš ovde prvo pristizali u Argentinu. Među onima koji su naseljavali Boku najviše je bilo italijanskih imigranata poreklom iz Đenove, te su zbog toga stanovnici ovog radničkog naselja sve do danas ostali poznati kao Đenovljani (Xeneizes).

Taj nadimak su kasnije preuzeli i proslavili navijači Boke juniors, najpopularnijeg kluba u Argentini, za koji, prema poslednjim istraživanjima, navija 36.5% stanovništva. Iza njega su River Plejt sa 31.75%, Independijente sa 6.5%, Rasing sa 6.2% i San Lorenco sa 5.8%. Dakle, za Veliku petorku navija gotovo 87% Argentine.

Tako da, ako dođete u Buenos Ajres, a ne odete na stadione dva čuvara tapije na prestižnu titulu najvećeg gradskog derbija na svetu, računa se kao da niste bili među Portenjosima. Ni u Argentini, ni u Južnoj Americi. Eto, toliko je prosto i toliko je ovde fudbal veliki.

Prebivalište fudbalske romantike

I zaista, ima nečeg posebnog, romantičnog, arhaičnog i šarmantnog u toj mitskoj plavo-zlatnoj (Azul y Oro) fudbalskoj školjci asimetričnog oblika, nazvanoj Bombonjera (La Bombonera), remek-delu koje je, između ostalih, projektovao i po kutiji čokolade „krstio“ arhitekta slovenačkog porekla Viktor Sulčić.

Čak i kada je prazna, izrazito akustična Bombonjera u obliku latiničnog slova „D“ deluje impozantno, kao večito prebivalište buke, fudbalske strasti, lude ljubavi i iracionalnosti, koji u navijačkoj ekstazi proključaju i do temelja zatresu stadion svaki put kada Boka zatrese mrežu protivnika. A kako i ne bi kada igrači iza sebe imaju doslovno 12. igrača, armiju temperamentnih Đenovljana, koji su egzaltiranim navijanjem proslavili svoju kultnu La Doce tribinu i zauvek ušli u anale fudbala. Nema tog fudbalskog zanesenjaka koji ne bi voleo da makar jednom za života uživo pogleda i doživi tu vatrenu atmosferu, pogotovo protiv arhineprijatelja sa bogatog severa grada. Poseta jednoj takvoj utakmici i jednom ovakvom mestu i gradu mora se naći na samom vrhu liste želja svakoga koga je „bubamara“ makar jednom očarala svojom lepotom.

Meni se, nažalost, ta želja nije ostvarila, ali sam ipak kročio nogom na tribine ovog legendarnog stadiona i sišao do žicom ograđenog terena na kome su svojevremeno, u ritmu tanga, plesali i do ludila publiku dovodili najveći, El Pibe de Oro, Huan Roman Rikelme, Karlos Tevez, Gabrijel Batistuta, Klaudio Kaniđa, Martin Palermo, Dario Benedeto i mnogi drugi asovi, koji su ulepšavali život meštanima siromašne Boke. I mogu vam reći – osećaj je nestvaran, neverovatan i neponovljiv. Stojite, gledate u tribine neobičnog dizajna i u glavi rekreirate one zapaljive fudbalsko-navijačke scene kojima ste se toliko puta divili putem TV ekrana, želeći da se makar jednom nađete u njihovom epicentru. Retka su mesta na planeti u kojima i danas prebiva iskonska, autentična fudbalska magija, a stadion koji od kraja 2000. godine nosi zvaničan naziv „Alberto Hose Armando“, po nekadašnjem predsedniku Boke, svakako je jedno od takvih.

U okviru stadiona (čiji teren ima najmanje dozvoljene dimenzije po pravilima Fife – 105 x 68 m) nalazi se i klupski muzej koji je, slično Riverovom, krcat trofejima i raznim drugim svedočanstvima istorijske veličine Boke juniors. Potpuno očekivano, unutrašnjošću muzeja u potpunosti dominira Maradona, koji je za Boku igrao u dva navrata – od 1981. do 1982. godine (nakon čega je prešao u Barselonu i kasnije sa njom igrao i na beogradskoj Marakani protiv Crvene zvezde u Kupu pobednika kupova, gde je postigao dva gola, među kojima i onaj čuveni, aplauzima publike nagrađeni, lob) i na zalasku igračke karijere – od 1995. do 1997. kada je konačno „okačio kopačke o klin“.

Tu su njegovi murali, posteri, dresovi, kopačke u kojima je igrao u poslednjoj sezoni. U muzeju se čuvaju, recimo, registracija Gabrijela Batistute, Rikelmeov dres iz finala Kopa libertadores 2001. godine i kapa koju je nosio tokom proslave titule, dresovi Boke iz različitih vremenskih perioda i razni trofeji. Najveći od njih je svakako Kopa libertadores, koji je Boka osvajala šest puta, poslednji put davne 2007. godine.

U znaku Maradone i fudbala je i cela Boka, puna raznih i bogato opremljenih suvenirnica. Širom živopisnog naselja nalaze se njegovi murali i statue, kojima se nedavno pridružio i Lionel Mesi, nakon overe fudbalske besmrtnosti u Kataru 2022. godine. On je, recimo, prisutan u šarmantnom Kaminitu (Caminito), popularnoj pešačkoj zoni u srcu Boke i jednoj vrsti muzeja na otvorenom, koji svojim fasadama u hiljadama nijansi, muzičkim i umetničkim nasleđem privlači reke turista iz celog sveta.

Tek ponegde se po prodavnicama suptilno provukao i pokoji suvenir posvećen Botafogu i Atletiko Mineiru, čisto da podseti da se u srcu Argentine igrao brazilski derbi za titulu šampiona kontinenta.

Svuda širom Boke, ali i u ostatku grada, deca neprestano igraju fudbal, kako na ulicama, tako i na igralištima. I svi su u dresovima. Može se bez imalo zadrške reći da je fudbal ovde zaista stil i način života, koji se ne može tako lako razumeti u Evropi. Pa ni bilo gde na planeti.

Iako je istorija navijanja u Argentini često bila veoma nasilna, zbog čega se u zemlji od 2013. godine utakmice igraju bez gostujućih navijača, svojim očima sam video sasvim suprotnu kulturu. Tako je najnormalnije u brojnim prodavnicama u Boki, među hiljadama dresova raznih klubova i reprezentacija, razume se, najviše argentinskih, pazariti i dres omraženog River Plejta, koji je igrom sudbine ponikao baš u Boki. Scena koja me je naročito zapanjila jeste ona u kojoj čovek u dresu Milionera bez ikakvih problema sedi usred Boke, pored jedne od takvih prodavnica, i ispija svoju popodnevnu kafu.

To su scene koje mnogo govore o navijačkoj kulturi Argentine, a koje su nama, preneto na plan „večitih“, Crvene zvezde i Partizana, potpuno nezamislive i neverovatne. Da ne pričamo o reprezentaciji: kada igra nacionalni tim, sve klupske boje se istog časa pretvaraju u plavo-belu i svi staju u stav „mirno“ pod dobro poznatu zastavu sa Suncem. Situaciju u našoj zemlji po tom pitanju svi dobro znate.

U poslednjem delu feljtona sledi priča o gigantima argentinskog fudbala iz Aveljanede.