ФЕЉТОН: Било једном у Буенос Ајресу (9/9)

ФУДБАЛСКА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ АРГЕНТИНЕ – 9. ДЕО

Иако се десет дана у Буенос Ајресу чине довољним да обиђете и видите све што желите, то, ипак, није реално. Да бисте обишли све веће стадионе и погледали више утакмица, потребно вам је знатно више времена, новца и стрпљења у иначе одлично организованом јавном превозу кроз град који због своје лепоте и архитектуре сасвим оправдано носи надимак „Париз Јужне Америке“.

О конзумирању осталог богатог садржаја овог магичног града да не говоримо – ако желите да и њега укључите, као што сам то учинио ја кроз посету Театру Колон, нашој велелепној амбасади у центру града, нашој цркви и манастиру, Палати Бароло и другим местима, онда морате свесно да „жртвујете“ нешто од импозантне фудбалске понуде.

Мој избор је, силом прилика, осим на Велез и друге клубове, пао и на два великана из Авељанеде, града у јужном делу Великог Буенос Ајреса: и даље актуелног рекордера по броју освојених трофеја Копа либертадорес (7), Индепендијенте, и освајача једног Копа либертадорес (1967. године) и једног Копа Судамерикана (2024. године), другог највреднијег јужноамеричког клупског фудбалског такмичења, Расинг.

Због недостатка времена и немогућности да уживо, на домаћем терену, погледам Црвене (El Rojo) и Академију (La Academia), нисам успео да посетим славни Цилиндар (El Cilindro), нити од њега тек пар стотина метара удаљени стадион „Рикардо Енрике Бочини“. Нажалост, нисам успео да детаљно истражим и упознам феномен чувеног дербија Авељанеде, другог највећег дербија у Аргентини након Суперкласика, али јесам успео да једно вече проведем у дружењу са неколико навијача Индепендијентеа који су ме веома љубазно угостили и спровели кроз свој крај.

Сви су чули за нашу земљу, Београд, Ђоковића, Јокића и, наравно, Црвену звезду: неки због европске титуле из Барија 1991. и каснијег меча за титулу клупског шампиона света са чилеанским Коло Колом, тадашњим освајачем Копа либертадорес, неки због богате историје, неки због скорашњих учесталих наступа у Лиги шампиона и Лиги Европе, а неки и по њима драгој црвено-белој боји. Један од њих ми је у мајици са српским националним мотивима показао тетоважу на руци на којој су приказани грбови Црвене звезде, Олимпијакоса, Спартака из Москве и Индепендијента – уједињени око истих боја.

Видети тако нешто на крају света, готово 12.000 километара далеко од Београда, делује заиста потпуно невероватно. То је само још један од мноштва доказа који показују да фудбал може да премости све могуће и немогуће географске, националне, менталитетске и културолошке границе и да је понекад заиста, како је то истакао велики Бил Шенкли, „важнији од питања живота и смрти“. Нарочито у Аргентини.

Уместо закључка

La vida es una tómbola! Тако гласи назив песме коју је Ману Чао 2007. године посветио Марадони и која се нашла у Кустуричином документарцу о Дијегу. Живот заиста и јесте лутрија, а ја сам имао срећу да на њој извучем Аргентину и упознам њену душу кроз призму опијајуће моћи фудбала, спорта који у овој земљи има пребивалиште још од 1882. године када је отац аргентинског фудбала Александар Вотсон Хатон стигао из Глазгова у Буенос Ајрес.

Овим фељтоном сам, поштовани читаоци, желео да вам приближим најбоље што сам знао и умео један феномен који повезује све нас који редовно читамо странице Спортског журнала, и то у његовом најлепшем, најстраственијем, изворном издању.

Желео сам да оставим један траг у времену, сведочанство о авантури која се не заборавља и искрени запис из душе о свему што сам видео и доживео у Аргентини, а све са циљем да вам испричам јединствену причу о љубави према фудбалу која почиње речима „Било једном у Буенос Ајресу“.

Крај фељтона.