FELjTON: Bilo jednom u Buenos Ajresu (9/9)

FUDBALSKA RAZGLEDNICA IZ ARGENTINE – 9. DEO

Iako se deset dana u Buenos Ajresu čine dovoljnim da obiđete i vidite sve što želite, to, ipak, nije realno. Da biste obišli sve veće stadione i pogledali više utakmica, potrebno vam je znatno više vremena, novca i strpljenja u inače odlično organizovanom javnom prevozu kroz grad koji zbog svoje lepote i arhitekture sasvim opravdano nosi nadimak „Pariz Južne Amerike“.

O konzumiranju ostalog bogatog sadržaja ovog magičnog grada da ne govorimo – ako želite da i njega uključite, kao što sam to učinio ja kroz posetu Teatru Kolon, našoj velelepnoj ambasadi u centru grada, našoj crkvi i manastiru, Palati Barolo i drugim mestima, onda morate svesno da „žrtvujete“ nešto od impozantne fudbalske ponude.

Moj izbor je, silom prilika, osim na Velez i druge klubove, pao i na dva velikana iz Aveljanede, grada u južnom delu Velikog Buenos Ajresa: i dalje aktuelnog rekordera po broju osvojenih trofeja Kopa libertadores (7), Independijente, i osvajača jednog Kopa libertadores (1967. godine) i jednog Kopa Sudamerikana (2024. godine), drugog najvrednijeg južnoameričkog klupskog fudbalskog takmičenja, Rasing.

Zbog nedostatka vremena i nemogućnosti da uživo, na domaćem terenu, pogledam Crvene (El Rojo) i Akademiju (La Academia), nisam uspeo da posetim slavni Cilindar (El Cilindro), niti od njega tek par stotina metara udaljeni stadion „Rikardo Enrike Bočini“. Nažalost, nisam uspeo da detaljno istražim i upoznam fenomen čuvenog derbija Aveljanede, drugog najvećeg derbija u Argentini nakon Superklasika, ali jesam uspeo da jedno veče provedem u druženju sa nekoliko navijača Independijentea koji su me veoma ljubazno ugostili i sproveli kroz svoj kraj.

Svi su čuli za našu zemlju, Beograd, Đokovića, Jokića i, naravno, Crvenu zvezdu: neki zbog evropske titule iz Barija 1991. i kasnijeg meča za titulu klupskog šampiona sveta sa čileanskim Kolo Kolom, tadašnjim osvajačem Kopa libertadores, neki zbog bogate istorije, neki zbog skorašnjih učestalih nastupa u Ligi šampiona i Ligi Evrope, a neki i po njima dragoj crveno-beloj boji. Jedan od njih mi je u majici sa srpskim nacionalnim motivima pokazao tetovažu na ruci na kojoj su prikazani grbovi Crvene zvezde, Olimpijakosa, Spartaka iz Moskve i Independijenta – ujedinjeni oko istih boja.

Videti tako nešto na kraju sveta, gotovo 12.000 kilometara daleko od Beograda, deluje zaista potpuno neverovatno. To je samo još jedan od mnoštva dokaza koji pokazuju da fudbal može da premosti sve moguće i nemoguće geografske, nacionalne, mentalitetske i kulturološke granice i da je ponekad zaista, kako je to istakao veliki Bil Šenkli, „važniji od pitanja života i smrti“. Naročito u Argentini.

Umesto zaključka

La vida es una tómbola! Tako glasi naziv pesme koju je Manu Čao 2007. godine posvetio Maradoni i koja se našla u Kusturičinom dokumentarcu o Dijegu. Život zaista i jeste lutrija, a ja sam imao sreću da na njoj izvučem Argentinu i upoznam njenu dušu kroz prizmu opijajuće moći fudbala, sporta koji u ovoj zemlji ima prebivalište još od 1882. godine kada je otac argentinskog fudbala Aleksandar Votson Haton stigao iz Glazgova u Buenos Ajres.

Ovim feljtonom sam, poštovani čitaoci, želeo da vam približim najbolje što sam znao i umeo jedan fenomen koji povezuje sve nas koji redovno čitamo stranice Sportskog žurnala, i to u njegovom najlepšem, najstrastvenijem, izvornom izdanju.

Želeo sam da ostavim jedan trag u vremenu, svedočanstvo o avanturi koja se ne zaboravlja i iskreni zapis iz duše o svemu što sam video i doživeo u Argentini, a sve sa ciljem da vam ispričam jedinstvenu priču o ljubavi prema fudbalu koja počinje rečima „Bilo jednom u Buenos Ajresu“.

Kraj feljtona.