Иако спортови у многим аспектима и те како могу да се разликују, у суштини базе су идентичне - труд, рад, залагање, искуство, подједнака жеља свих чинилаца за успехом, подршка… На пример, у шампионату Формуле 1 постоји занимљива пракса где се тимови усред сезоне опредељују да у фокус ставе развој болида за следећу, свесни да не могу на други начин да стигну конкуренте. Међутим, одлука - на први поглед лака - мора да прође кроз безброј психолошких тестова. Првенствено, неопходно је да се челници помире са поразом, покажу понизност и скупе храброст и обећају потоњи успех. Наравно, многим љубитељима игре под обручима се поред узвика „еурека” приказао можданим процесом грб Партизана.
Јасно, порази са више од 20 разлике у Евролиги и контрадикторне изјаве, многима иритантне, не воде у долину задовољства, стога су радикалне промене неопходне и обавезујуће - уколико се размишљањем, макар од две секунде, осврнемо на историјску величину клуба. Будући да изнад Београдске арене стоји и сигурност у виду трогодишње лиценце, потенцијала да се продужи упливом НБА машинерије на Стари континент, не постоји ни оправдање да се настави тренутним путем. Није згорег поменути - навијачи не очекују козметичке промене, већ потпуно нови курс Парног ваљка.
Срећом, позитиван пример Остоји Мијаиловићу и Жарку Паспаљу налази се у истој лиги, имена Жалгирис. Мањи буџет, бољи резултати - помислили су многи - због чега остали, сличне платежне моћи и идентичних околности ван паркета, не препишу систем? Срамоте нема, нико није непогрешив. Главни проблем је што су Литванци „преузели” начин рада од овдашњих стручњака, док се српска школа удаљила од сопственог продукта - бизарно.
Паулијус Јанкунас, легендарни центар екипе из „Зелене шуме” и садашњи председник гиганта, здраворазумски је препознао да публика не може да се идентификује са великим бројем странаца, умногоме и претходници 41-годишњака. Сликовито поједностављено на примеру Парног ваљка, Џабарија Паркера и Стерлинга Брауна, на пример, није срамота да корачају престоницом Србије после шест узастопних пораза од 20 разлике, али Вању Маринковића, Аријана Лакића или Алексеја Покушеваког јесте - одрасли су са усађеним осећајем одговорности.
Али, невоље настају јер мањина српских појединаца не може да „преваспита” већину и дочара им на ваљан начин функционисање у Београду. Недвосмислено, нису криви ни странци - учени су одмалена другачије.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
