Јокић: Урлао сам на телевизор, много сам емотивнији био него кад играм (ВИДЕО)

Никола Јокић се после дуже паузе због повреде колена вратио на терен и одмах показао да је поново физички и ментално спреман за највеће напоре. Српски центар је после утакмице детаљно говорио о процесу опоравка, страху од повреде, емотивном периоду ван паркета, али и о саиграчима који су у његовом одсуству носили Денвер.

Јокић је објаснио да је повратак био пажљиво планиран и да је све рађено корак по корак.

- Ово је био само први корак. Разговарао сам са својим тимом и све је било спремно. Постојала је опција да одиграм још неке тренинге пет на пет, али колено је добро реаговало и осећао сам се добро. Нисам играо дуго, али сам остао у некој форми. Хтео сам да тестирам колено и да видим да ли је све у реду.

Најважнији сигнал да је спреман, каже, није био физички, већ психолошки.

- Нисам се плашио да користим ногу. Нисам размишљао о повреди док сам трчао и играо. То је био добар знак да сам спреман.

Посебно се осврнуо на тренутак саме повреде и страх од најгорег сценарија.

- Нисам знао шта да очекујем, али ја стварно верујем да када све радиш како треба, да ти се лоше ствари не дешавају. Искрено, верујем да ме онај одозго чува. Зна да сам дао све од себе, да сам се спремао како треба, и надао сам се да ће ме заштитити.

Период ван терена за њега је био необичан и емотивно исцрпљујући.

- Био сам нервозан јер нисам знао шта треба да радим, нисам знао шта треба да осетим. Гледање утакмица ми је трошило много енергије. Урлао сам на телевизор, био сам празан после сваке утакмице. Много сам емотивнији био него када играм.

Ипак, управо тај период му је омогућио да види колико тим може без њега.

- Много играча је искорачило. Момци који иначе немају велику минутажу добили су важне улоге и одиграли сјајне утакмице. Сви су показали да могу да играју на високом нивоу када им се укаже прилика.

Посебно је издвојио Пејтона Вотсона, који је у последњем месецу постао један од кључних играча.

- Није га уплашио тренутак. Изненадио је многе, али је то желео. Играо је феноменално не само у поенима, већ и у одбрани, кретању, стварању предности за друге.

На питање да ли му значе личне награде и статистика након повратка, био је јасан:

- Не. Уопште. Ни најмање.

За крај, у свом стилу, признао је оно што најбоље описује читав период:

- Наравно да ми је недостајала игра. Недостајали су ми притисак, адреналин, борба. То је осећај који не можеш ничим да замениш.