Митровић понавља да напретка и успеха нема без жртве, у његовом случају трпи породица.
- Жена има стални посао, деца су у школи. Одлични ђаци, воле да иду у школу, систем је тотално другачији. Учи се кроз интеракцију с професором, нису оптерећени непотребним знањима.
Кад већ говоримо о систему – стиже и питање о систему одбојкашког спорта.
- Причао сам недавно и с људима из Савеза – немамо довољно деце у одбојци, наш систем је превазиђен, у смислу да више не иде да су клубови ти који праве играче, него мора да се створи база кроз националне центре, да стручне службе селектирају генерације, деца буду у систему где су смештени заједно, да тренирају заједно, играју лигу. Гледам клубове у Србији, деца, на пример, играју с лоптама са којима и професионалци – то је недопустиво. Мора се све дићи на виши ниво. Питање је често и о броју странаца – увео бих још једног у игру. Све се своди на новац, инстант успех, на то „Колико мени треба”. Играчи знају права, али шта је са обавезама – пут до успеха води двосмерном улицом. И увек је питање шта ти дајеш, као играч, личност. Доста играча не зна шта жели – а шта ће мени такав у екипи.
АКО ВРЕДИШ, ПРЕПОЗНАЋЕ ТЕ И У ТУНГУЗИЈИ
На питање о будућности, стиже Александров брзи одговор:
- Све ми је у овом моменту везано за Спартак. Прво да завршим ово што сам почео, лако ћемо даље. Та анксиозност је најгора, размишљаш о томе шта ћеш да радиш за две године – дај да прво видимо шта ћемо на следећем тренингу, како ћемо да одиграмо утакмицу. Ако вредиш, препознаће те и онај из Тунгузије, па и онај ко је поред тебе. Учим полако, нисам свемогућ, нисам „посисао” сву памет света, учим сваког дана, учим од својих играча.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
