Митровић: До скоро нисам ни знао да смо први

Спартак из Суботице сигурно је „хит сезоне” у Супер лиги Србије - ако се погледа табела на којој су Голубови тренутно првопласирани. Но, ко мало боље познаје ситуацију врло добро зна да се не ради о случајности, него да се лепа прича са севера Бачке развија из дана у дан, на здравим и правичним основама, са тачним, па и погрешним потезима, али са много енергије на терену и ван њега.

И зато познаваоцима одбојке и није изненађење како се Александар Митровић, тренер Спартака, лако уклопио. Преузео је Голубове у завршној фази прошле сезоне, а иако би се у неким моментима чинило да је спреман да уђе на терен и поново заигра, донео је енергију, амбицију, систематски рад који даје резултате.

Као што многе добре ствари у животу крену случајно, тако је било и у сусрету Митровића и одбојке. Знатижељан дечак из Крушевца гледао је ТВ, на реду је била одбојкашка утакмица између Црвене звезде и Партизана, потом и Партизана и Војводине, створила се „искра” која је „запалила” нашег саговорника, тад једанаестогодишњака.

- Свиђао ми се спорт, знао сам да се зове одбојка, ништа више од тога. Опчинили су ме скокови, ударање, експлозивност. Питао сам оца да ми објасни како се освајају поени, није знао, после сам питао и ујака, нисам добио жељене одговоре. Имао сам срећу да је моја основна школа у то време била најбоља у граду што се одбојке тиче. Постојала је секција, водили су је сјајни професори и кад је једног дана дежурни ученик дошао да прочита обавештење да почиње нови циклус, одмах сам се пријавио. Идеја је била само да научим правила, али сам спорт заволео и остао. Тренирао сам и рукомет, фудбал и кошарку, некако сам увек знао да ћу да будем спортиста. Тражили су ме тренери млађих категорија, јер сам се сналазио с лоптом.

Школска такмичења и победе, градско финале пред 1.500 ђака и родитеља, па освојено прво место... Све су то били елементи који су заокружили љубав према одбојци.

- Био сам талентован, знало са да ћу моћи да се снађем, играо сам на свим позицијама, био и средњи блокер и дизач, чак сам се највише задржао као дизач, а онда је дошла 1999. и бомбардовање. Имао сам 16,5 година и све је било затворено – склоништа, сирене – време без тренинга.

На кризну ситуацију Митровић је одговорио спортом – радио је напољу, на кондицији, снази, уз много импровизације, воље.

- Трчао сам, радио склекове, чучњеве... Сећам се да сам и гурао неки ауто на некој малој узбрдици – мрак, десет сати увече. Десило се да се отворила теретана – а ја право у њу. Радио сам, нешто на своју руку, гледао друге. И кад је дошло време да крену тренинзи у сали, био је то јун чини ми се – дође ситуација да први пут скочим на тренингу и дохватим врх антене – ничим изазван. Био сам у шоку, сећам се и израза лица мог првог тренера Зорана Зенића и како ме је погледао и почео да се смеје. После тога прешао сам да играм примача, на тој позицији задржао се до краја каријере. Све је ишло спонтано, са 17 година у првој постави – играли смо Прву „Б” лигу, долазили и у Суботицу. То ми је била одскочна даска. Пронашао сам нешто у чему сам добар и волим да радим.

Професионална каријера водила је Митровића од Крушевца до Партизана, потом и у Италију, Турску, Пољску, Русију, Аргентину, Уједињене Арапске Емирате, затим и у Француску у којој је био од 2013. до момента кад је рекао „доста”. Био је и репрезентативац, олимпијац, освајач европске бронзе...

- Све у животу мора да се научи, елементи игре, али и како се постаје професионалац и никад се све не научи, него се само надограђује. Основа је да знаш кад лежеш, будиш, одмараш, тренираш. Нисам имао проблема са организацијом времена, али није било ни зимовања и летовања, од 17 – ни екскурзије, велике матуре. Данас је професионални живот компликованији, стижу нове информације, сазнања, али једно остаје исто – за било какав резултат мора да постоји жртва. Да ли је то друштвени живот, породица, школа, за све се, опет, може пронаћи места. Бити професионалац не значи само одрађивати ствари, све што радиш мора да буде квалитетно. У мојој глави је тако, ако перем судове, чиним то најбоље што могу, уколико тренирам, такође. Тренинг траје 24 сата, поготово за тренера.

Крај играчке каријере био је везан за почетак тренерске. Све се дешавало у Француској, по плану – у 38.

- Некако сам зацртао да ћу да играм до 38. године и тако је било. Зашто - не знам. Није био ни јубилеј, него тако - и то се још поклопило с короном. Остварио сам се као играч, супруг, родитељ - троје деце, две кћерке и сина. Нисам био одлучан у томе да ћу да останем у спорту, покушао сам да радим нешто друго, будем „модеран”.

Ипак, без спорта није могао – хала, лопта, спорт, па и стрес – све су то били елементи који су вратили Митровића у свет одбојке.

- Мислим да је тај стрес, односно енергија, нешто што највише волим. За време тренинга, пре и после, за време утакмице, по завршетку... једном добијеш и не можеш да заспиш од узбуђења, па онда изгубиш, опет не спаваш. И тако, у круг. На то сам се „навукао”, то ме „ради”. Волим одбојку, уживам, па још сам и плаћен за то – не може боље.

Транзиција из играча у тренера била је лака, спонтана, па и очекивана.

- У разговору са играчима и тренерима последњих четири, пет година играчке каријере добио сам савете да бих требало да останем у спорту. Долазили су ми играчи да причам с њима, саветујем, као искусан, капитен. Све је ишло како треба, иде и данас. Имам 43 године - и даље сам млад тренер, није ме срамота да кажем да нешто не знам, да ми треба помоћ, да питам.

Митровић истиче да му је, крајем играчке каријере, будућност била везана за Француску.

- Породично смо у Француској 13 година, но, компликовано је стећи професионалну лиценцу. Рад с децом ме, с категоријом испод јуниора, не занима. Виши ниво одбојке ме више изазива, интересује. Пут до професионалне лиценце траје три године, није то проблем завршити, неко добити ауторизацију за рад. Хтео сам да радим, да ми дају неки рок док не завршим – то, наравно, не може. И у том моменту стигао је позив Такова. Било ми је мало и доста иностранства, плакао сам за Србијом и некако су се поклопиле ствари. Уживао сам с Таковом, добио и позив у јуниорску репрезентацију...

И, стижемо, полако, до позиције у Спартаку. Митровић подвлачи да га је клуб на северу Бачке занимао, да је чуо само најлепше ствари о Суботичанима и људима који их воде.

- Пратио сам финала које је Спартак играо, причао с тадашњим тренером Ивицом Јевтићем... Позив је стигао, све се лепо поклопило и сарадња је почела.

Прошле сезоне био је трећи тренер Спартака, почео је Рашко Јовановић, премостио Урош Кецман... Између две сезоне паузе је донела доста промена, а какав је посао урађен током лета – види се ове зиме на теренима.

- Било је ту много играча за које сам желео да остану, али то није било на мени. На њима је било да виде шта желе, како и са киме могу да се договоре о наставку каријере, доста њих је у Спартаку већ било четири, пет година и некако је било нормално да потраже нешто ново. Увек ми је битан први контакт са играчима, тражим одговоре на питања шта могу, желе. Кренули смо у процес стварања новог тима, уз фантастичне људе, Лазара Марковића, Тихомира Бањанина. Договори су се брзо завршавали.

Спартак је ове сезоне, потврђују резултати и параметри статистике, „погодио” странце. Пољак Јакуб Зиобровски и Аустралијанац Сем Лео Флавердеј значајан су ослонац.

- Волим елемент романтике у свему што радим, мора да постоји емоција, разлог, тако се погодило и у Суботици. Имао сам срећу да сам током каријере играо свуда по свету и упознао много људи. Кад видиш нечији видео, видиш најбољу верзију – Сем по томе није био најбоља опција, међу три „пика”, али сам имао срећу да могу да се распитам и добијем информацију „из прве руке” о играма у Аустралији, али и с колеџа у Канади. Били су то људи којима верујем, од којих могу да научим. Знали смо шта тражимо и шта да питамо, па смо се за њега и одлучили. Што се Јакуба тиче, наравно, нисмо гледали само њега. Добио сам број телефона, увек желим да поразговарам, чујем глас. Рекао ми је да је из Жешова где сам играо две године и да ме познаје – да ми је, као дечак, додавао лопте и да ме памти по дужој коси. Кад ми је казао да је из Жешова, сјајне одбојкашке средине, преломио сам: „Примљен си”. Све што сам у животу научио, било је кроз одбојку. Не само о игри и спорту, него цело развијање, социјално, ментално, културно, ишло је кроз спорт. И кад доводим играча желим да то буде који је за пример, од кога могу и ја нешто да научим, али и његови саиграчи, садашњи и будући. С Јакубом је довољно да ћутите и учите - крадете то знање. Ако си паметан и гледаш шта и како ради, напредоваћеш. И то је веома битно, јер, осим онога што даје на терену, играч мора да буде и пример и мотивација за генерације около. То важи и за Симића, Милутиновића...

Како одбојкаши Спартака играју, види се по резултатима, али се не може баш све мерити бројкама. Енергија, на терену или поред, начин комуникације, бодрења показују како се у Суботици одбојка – живи.

- Нисам завршио психологију, читао сам, наравно, књиге из те области, али гледам много шта раде колеге, не само из одбојкашког спорта. Смеју се жена и деца кад гледамо неки спорт, кад је тајм-аут и код нас је – тишина. Појачам још више тон, да чујем шта и како тренер прича. Идем мало у Спартаку на осећај, али и на искуство. Сећам се окупљања код Љубе Травице у соби, после олимпијског меча. Ћутао сам и слушао, између осталог и то како се гради однос са играчима, како мора да се зна ко како реагује, како кога мотивисати, извући из лошег ритма. Неко ће да реагује на лепу реч, неко кад га „пецнеш”, неко изгрдиш. Сваком играчу мораш да погодиш „жицу”. Волим да разговарам и са помоћницима, ту су да ми – помогну, не само да слушају шта им кажем. Успоставили смо добар однос од првог дана, значајно ми олакшавају посао. Урош (Кецман) је право злато, нисам упознао човека који воли Спартак више од њега, много поверења имам и у Стефана (Лаковића). Битан нам је елемент и кондициони тренер Федор Тапишка, то је нешто што је Спартаку недостајало, део модерне одбојке.

Спартак је играма, заразном енергијом и „хемијом” прави хит.

- Радимо увек да унапредимо игру, најбитнија нам је следећа лопта, не промашај или ранија грешка, желим да играчи у моменту кад направе грешку схвате где су погрешили и одмах исправе. Кад се то тако намести, не постоје лимити. Не губиш време, не питаш се шта си погрешио, не треба ти потврда целе хале да си ти и даље играч који чини разлику. Идеш даље.

Поглед на табелу, верујемо, прија. Ипак, стиже и занимљив одговор Александра Митровића:

- Нисам гледао табелу, до скора нисам ни знао да смо први, док ми директор Бањанин није рекао, после лигашке утакмице са Звездом. И даље не гледам табелу, али знам да смо први. То не сме да нас завара, чврсто стојимо на земљи, из утакмице у утакмицу.