Прерана смрт легендарног тренера Душка Вујошевића шокирала је јуче кошаркашку и спортску јавност. Млада Шапчанка Исидора Цвејић (15), која се волонтерски бави новинарством, послала је писмо омиљеном спортском листу, које Вам преносимо уз (мале) редакцијске исправке:
- Дуго сам се двоумила да ли да напишем ове редове. Моја љубав према Црвеној звезди није само навијачка преференција, то је идентитет који носим с поносом. Ипак, спорт нас учи нечему што често заборављамо у острашћености: величина не бира боје, она се просто намеће. Потиснути субјективност и признати Душку Вујошевићу оно што му припада није чин слабости, већ чин најдубљег поштовања према игри коју волимо.
Тренерски геније: Више од тактике
Душко Вујошевић није био само тренер, он је био архитекта кошаркашке судбине. Његов рад у Партизану није се мерио само трофејима, којих је било напретек, већ процесом стварања. Он је од „сировог материјала“ правио дијаманте, брусећи таленте до нивоа светске класе.
Систем изнад појединца:
Његова способност да са скромним буџетима парира европским гигантима била је чиста кошаркашка алхемија.
Ауторитет знања:
Није владао само чврстом руком, већ знањем које је било неоспорно. Његове утакмице су биле лекције из стратегије, где је сваки фаул и сваки тајм-аут имао дубоки смисао.
Људска величина: Учитељ, а не само тренер
Оно што Вујошевића издваја јесте однос према играчима који је превазилазио оквире терена. За многе од њих, он је био друга очинска фигура.
Културни код:
Инсистирање на читању књига и општем образовању играча показало је да га није занимао само резултат на семафору, већ човек који стоји иза дреса.
Бескомпромисна борба:
Душкова непоколебљивост, чак и када је ишла на његову штету, одраз је карактера који не савија кичму. Та харизма, иако често контроверзна за нас са друге стране трибине, извор је аутентичности која се данас ретко среће.
„Дуле је разумео да је кошарка игра памети колико и тела, а карактер оно што прелама велике утакмице.“
Закључак: Поштовање које спаја
Као неко коме је срце црвено-бело, морам признати: кошарка на овим просторима не би била иста без Дулета. Он је подизао лествицу, терао нас да будемо бољи и чинио дербије оним што они јесу – празником кошарке.
Можемо се не слагати око боја, можемо се препирати око титула, али људска и тренерска громада попут Душка Вујошевића заслужује да се о њој пише с поштовањем, без обзира на то који шал носимо око врата. Јер, на крају дана, пре него што смо Делије или Гробари, ми смо љубитељи кошарке. А он је кошарка у свом најчистијем, најупорнијем и најхрабријем облику. Можда мојих петнаест година и волонтерски почеци у спортском новинарству некоме делују недовољно за овакве теме, али осећала сам искрену потребу да ово напишем. Душко Вујошевић је читав свој век посветио управо нама — младима и храбрима, учећи нас да године нису препрека за велика дела и да се глас истине мора чути. Као неко ко воли Звезду, а поштује кошарку, сматрам да поштовање према оваквој величини не треба да чека пунолетство. То је лекција коју сам научила управо од њега.
Исидора Цвејић, волонтер спортског новинарства из Шапца
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.