Гол са половине терена! Против Енглеске. У тренутку кад су сви очекивали потез више, додавање, контролу - Михајло Цветковић је изабрао вечност. Такви голови не улазе само у статистику, него и у сећања, разговоре, као и у снове деце која ће сутра истрчати на терен и покушати исто, верујући да је могуће, јер је неко пре њих доказао да јесте. А он - још на почетку свог пута, са погледом који више говори о сновима него о искуству - већ носи тренутак који многи јуре читаву каријеру. Зато, ово није прича само о једном шуту, смелом, дрском, генијалном, него и храбрости која се не мери годинама. О инстикту који не чека дозволу. О тренутку кад младост не тражи своје место - већ га узима. О момку који није чекао да му свет да прилику - узео ју је сам.
Португалија, Гимараеш, 25. март 2026. Елитна рунда квалификација за пласман на Европско првенство омладинаца. Минут 39. „Бомба” Михајла Цветковића са половине терена… Мрежа се затресла, Енглези су нокаутирани. Шок, спектакл, историја.
- Ту утакмицу ћу памтити док сам жив. Обележила ме је, као човека и играча… Нисам ни на секунд размишљао да ли да шутнем, видео сам прилику, то да је голман Енглеске истрчао… Питате, дрскост или генијалност? Рећи ћу само да сам искористио моменат… Све остало се зна, постало је историја, а ја део ње… Прија ми, нећу да лажем, али за мене је најважније да сам урадио велику ствар за репрезентацију, јер ми смо, пре свега, тим. Остварили смо циљ, пласирали се на Европско првенство, али да није било те победе против Енглеске ко зна шта би било.
Тај гол са центра за историју је постао асоцијација за голгетера Орлића, али, ваљало би да кренемо од почетка, да откријемо прве кораке, оне од којих је све кренуло…
- Моја фудбалска прича је почела кад сам имао десет година, у Нишу. Ишао сам у Школу фудбала „Наис”… На једном турниру сам постигао сјајан гол против Железничара, левом ногом, лопта се одбила од пречке и завршила у мрежи… Снимак је учинио своје, стигао до људи у Чукаричком. Тада, на том турниру сам био најбољи стрелац, а онда се појавила могућност да се отиснем у главни град, на Брдо…
Била је то понуда која се не одбија.
- Тако је. Није било лако, у том периоду сам сваког викенда путовао из Ниша у Београд, трајало је то неколико месеци. Онда сам са породицом донео одлуку да се преселим, мајка је дошла са мном. Уписао сам се у шести разред у ОШ „Бановић Страхиња”… Брзо сам се навикао на град, људе, све ми је пријало.
Постоји неко ко је у том периоду играо главну улогу у животу сјајног офанзивца…
- Лазар Поповић, са њим сам радио у млађим категоријама Чукаричког. Реч је о великом човеку, сјајном тренеру. Не постоје речи којима бих могао да опишем колико је урадио за мене. Много сам научио од њега, проводили смо доста времена заједно. И он је био нападач, дао ми је неке сјајне савете које и данас примењујем. У огромној мери ме је обликовао као фудбалера.
На врата првог тима Чукаричког закуцао је самоуверено, с покрићем, разуме се.
- Знао сам да ту прилику морам да искористим и успео сам. Људи у клубу су ми указали поверење, а ја сам срећан што сам га оправдао. Чукарички је много учинио за мене, али и ја за њега. Време проведено на Брду ми је остало у сјајном сећању. На терену, али и ван њега. Тај период памтим само по лепом.
Како и не би кад се са те станице отиснуо у А репрезентацију, у марту прошле године, у баражу за опстанак у А дивизији, против Аустрије (1:1), а потом у бели свет.
- Све има своје зашто и зато. Очекивао сам позив и овом приликом бих се захвалио селектору Драгану Стојковићу Пиксију. Уживао сам у тим моментима и остваривао дечачки сан. Деби за А репрезентацију је обележио мене, моју каријеру.
Због сусрета с Орловима није могао да буде уз Орлиће, у одлучујућој рунди квалификација за пласман на континентални шампионат за који, испоставило се, нису обезбедили визу.
- Остао је жал због тога, тешко је донети неке одлуке. Криво ми је што тада није изборен пласман на Европско првенство, али знам да су сви момци који су учествовали у квалификацијама дали све од себе.
А онда је уследио трансфер у Андерлехт.
- Ново поглавље, страница, историја, све ново. Велико клуб, град, милион изазова. Било је тешко првих неколико месеци, док се нисам осамосталио, пронашао стан, другаре. Сада је све сјајно, уживам у овом периоду каријере, свим моментима. Играм, иде ми, све је одлично.
Дебитовао је 20. септембра 2025. против Антверпена, ушао у игру у последњих шест минута. Убрзо је на ред дошао велики дерби, окршај Андерлехта и Стандарда, догађај о којем се прича и који се препричава.
- Био је 5. октобар, велики дан за клуб. Кад се у Белгији игра дерби против Стандарда све стане. То су моменти и мечеви који се памте. Нисам био међу стартерима, али сам веровао да ћу добити шансу. Кад сам истрчао на терен било је 0:0. Сјајно сам се осећао и то је кулминирало. Постигао сам гол за победу 1:0. Не знам да опишем емоције које су ме тада обузеле, као да је све што сам до тада радио стало у једном моменту. Постићи гол на дербију, па још за победу! Шта више пожелети? Још један сан се остварио и то је, такође, један од тренутака који су ме обележили.
Од неког о коме се прича Михајло Цветковић је постао неко коме се верује. А пут до тога био је трновит.
- Много сам морао да жртвујем да бих био овде где јесам. Породицу, другаре, девојку… Тај неки друштвени живот, путовања, одморе. Много је ствари којих мораш да се одрекнеш да би био професионални спортиста. Ипак, није ми жао, каријера траје ту негде до 35, после ће бити времена да се све надомести.
Много је питања која се намеђу у дијалогу са офанзивцем који је у жижи, а једно од њих је и да ли би радије био легенда у једном клубу или просечан у највећим клубовима света.
- Занимљиво питање, да размислим… Дефинитивно, просечан у највећим клубовима света.
Успони и падови су део сваке каријере, ваља знати на који начин се носити са њима.
- Никада не треба дозволити да те успех понесе, али ни да те неуспех деморалише. За нападача је увек важно да постиже голове, а ја сам после дербија са Стандардом упао у неку фазу кад два и по месеца нисам затресао мрежу. Остао сам јак, издигао се из ситуације, вредно радио и криза је прошла.
Страх од неуспеха уме да спута, али…
- Код мене он никада није постојао. Сваки дан гурам себе напред и имам циљ. Увек газим кроз изазове са самопоуздањем, не плашим се ничега, јер знам ко сам и колико могу.
Михајло гази свој пут, самоуверено, непоколебљиво, али увек има оних који мисле овако или онако. Неки наопако… И кад си најбољи критике и друштвене мреже чине своје.
- Коментарима уопште не придајем значај. Као фудбалер на сваких седам дана, кроз сваку нову утакмицу, имам прилику да докажем нешто ново. Све што се догоди брзо се и избрише, користим сваки моменат да дођем до изражаја. На мени је све, колико дајем толико ћу добити, то сам одавно научио.
Прошлост - Чукарички, садашњост - Андерлехт, а за век и векова, док траје каријера - репрезентација. Тако би барем требало да буде. С капитенском траком на руци предводи Орлиће, с дозом оптимизма био је део тима Орлова, а да ли неки нови дан носи неки нови позив?
- За Србију ћу увек бити ту, небитно за коју селекцију, моје је да будем одани војник репрезентације. Селектор Вељко Пауновић одлично зна шта ради, врхунски је тренер, педагог. Ако стигне позив сјајно, ако не све има своје зашто.
И за крај, обрадовао је нацију голом за омладинску селекцију у одлучујућој утакмици за пласман на Европско првенство, против Пољске - 1:0. Орлићи ће крајем јуна одлетети у Велс.
- Много сам срећан због успеха који смо направили, али ништа није готово. Најбоље, али и најтеже тек следи. Играћемо на Европском првенству и то је само по себи велика ствар, али наш циљ је да направимо велики успех - поручио је Михајло Цветковић, Орлић, Орао, првотимац Андерлехта… А догодине… Ко зна.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
