Gol sa polovine terena! Protiv Engleske. U trenutku kad su svi očekivali potez više, dodavanje, kontrolu - Mihajlo Cvetković je izabrao večnost. Takvi golovi ne ulaze samo u statistiku, nego i u sećanja, razgovore, kao i u snove dece koja će sutra istrčati na teren i pokušati isto, verujući da je moguće, jer je neko pre njih dokazao da jeste. A on - još na početku svog puta, sa pogledom koji više govori o snovima nego o iskustvu - već nosi trenutak koji mnogi jure čitavu karijeru. Zato, ovo nije priča samo o jednom šutu, smelom, drskom, genijalnom, nego i hrabrosti koja se ne meri godinama. O instiktu koji ne čeka dozvolu. O trenutku kad mladost ne traži svoje mesto - već ga uzima. O momku koji nije čekao da mu svet da priliku - uzeo ju je sam.
Portugalija, Gimaraeš, 25. mart 2026. Elitna runda kvalifikacija za plasman na Evropsko prvenstvo omladinaca. Minut 39. „Bomba” Mihajla Cvetkovića sa polovine terena… Mreža se zatresla, Englezi su nokautirani. Šok, spektakl, istorija.
- Tu utakmicu ću pamtiti dok sam živ. Obeležila me je, kao čoveka i igrača… Nisam ni na sekund razmišljao da li da šutnem, video sam priliku, to da je golman Engleske istrčao… Pitate, drskost ili genijalnost? Reći ću samo da sam iskoristio momenat… Sve ostalo se zna, postalo je istorija, a ja deo nje… Prija mi, neću da lažem, ali za mene je najvažnije da sam uradio veliku stvar za reprezentaciju, jer mi smo, pre svega, tim. Ostvarili smo cilj, plasirali se na Evropsko prvenstvo, ali da nije bilo te pobede protiv Engleske ko zna šta bi bilo.
Taj gol sa centra za istoriju je postao asocijacija za golgetera Orlića, ali, valjalo bi da krenemo od početka, da otkrijemo prve korake, one od kojih je sve krenulo…
- Moja fudbalska priča je počela kad sam imao deset godina, u Nišu. Išao sam u Školu fudbala „Nais”… Na jednom turniru sam postigao sjajan gol protiv Železničara, levom nogom, lopta se odbila od prečke i završila u mreži… Snimak je učinio svoje, stigao do ljudi u Čukaričkom. Tada, na tom turniru sam bio najbolji strelac, a onda se pojavila mogućnost da se otisnem u glavni grad, na Brdo…
Bila je to ponuda koja se ne odbija.
- Tako je. Nije bilo lako, u tom periodu sam svakog vikenda putovao iz Niša u Beograd, trajalo je to nekoliko meseci. Onda sam sa porodicom doneo odluku da se preselim, majka je došla sa mnom. Upisao sam se u šesti razred u OŠ „Banović Strahinja”… Brzo sam se navikao na grad, ljude, sve mi je prijalo.
Postoji neko ko je u tom periodu igrao glavnu ulogu u životu sjajnog ofanzivca…
- Lazar Popović, sa njim sam radio u mlađim kategorijama Čukaričkog. Reč je o velikom čoveku, sjajnom treneru. Ne postoje reči kojima bih mogao da opišem koliko je uradio za mene. Mnogo sam naučio od njega, provodili smo dosta vremena zajedno. I on je bio napadač, dao mi je neke sjajne savete koje i danas primenjujem. U ogromnoj meri me je oblikovao kao fudbalera.
Na vrata prvog tima Čukaričkog zakucao je samouvereno, s pokrićem, razume se.
- Znao sam da tu priliku moram da iskoristim i uspeo sam. Ljudi u klubu su mi ukazali poverenje, a ja sam srećan što sam ga opravdao. Čukarički je mnogo učinio za mene, ali i ja za njega. Vreme provedeno na Brdu mi je ostalo u sjajnom sećanju. Na terenu, ali i van njega. Taj period pamtim samo po lepom.
Kako i ne bi kad se sa te stanice otisnuo u A reprezentaciju, u martu prošle godine, u baražu za opstanak u A diviziji, protiv Austrije (1:1), a potom u beli svet.
- Sve ima svoje zašto i zato. Očekivao sam poziv i ovom prilikom bih se zahvalio selektoru Draganu Stojkoviću Piksiju. Uživao sam u tim momentima i ostvarivao dečački san. Debi za A reprezentaciju je obeležio mene, moju karijeru.
Zbog susreta s Orlovima nije mogao da bude uz Orliće, u odlučujućoj rundi kvalifikacija za plasman na kontinentalni šampionat za koji, ispostavilo se, nisu obezbedili vizu.
- Ostao je žal zbog toga, teško je doneti neke odluke. Krivo mi je što tada nije izboren plasman na Evropsko prvenstvo, ali znam da su svi momci koji su učestvovali u kvalifikacijama dali sve od sebe.
A onda je usledio transfer u Anderleht.
- Novo poglavlje, stranica, istorija, sve novo. Veliko klub, grad, milion izazova. Bilo je teško prvih nekoliko meseci, dok se nisam osamostalio, pronašao stan, drugare. Sada je sve sjajno, uživam u ovom periodu karijere, svim momentima. Igram, ide mi, sve je odlično.
Debitovao je 20. septembra 2025. protiv Antverpena, ušao u igru u poslednjih šest minuta. Ubrzo je na red došao veliki derbi, okršaj Anderlehta i Standarda, događaj o kojem se priča i koji se prepričava.
- Bio je 5. oktobar, veliki dan za klub. Kad se u Belgiji igra derbi protiv Standarda sve stane. To su momenti i mečevi koji se pamte. Nisam bio među starterima, ali sam verovao da ću dobiti šansu. Kad sam istrčao na teren bilo je 0:0. Sjajno sam se osećao i to je kulminiralo. Postigao sam gol za pobedu 1:0. Ne znam da opišem emocije koje su me tada obuzele, kao da je sve što sam do tada radio stalo u jednom momentu. Postići gol na derbiju, pa još za pobedu! Šta više poželeti? Još jedan san se ostvario i to je, takođe, jedan od trenutaka koji su me obeležili.
Od nekog o kome se priča Mihajlo Cvetković je postao neko kome se veruje. A put do toga bio je trnovit.
- Mnogo sam morao da žrtvujem da bih bio ovde gde jesam. Porodicu, drugare, devojku… Taj neki društveni život, putovanja, odmore. Mnogo je stvari kojih moraš da se odrekneš da bi bio profesionalni sportista. Ipak, nije mi žao, karijera traje tu negde do 35, posle će biti vremena da se sve nadomesti.
Mnogo je pitanja koja se nameđu u dijalogu sa ofanzivcem koji je u žiži, a jedno od njih je i da li bi radije bio legenda u jednom klubu ili prosečan u najvećim klubovima sveta.
- Zanimljivo pitanje, da razmislim… Definitivno, prosečan u najvećim klubovima sveta.
Usponi i padovi su deo svake karijere, valja znati na koji način se nositi sa njima.
- Nikada ne treba dozvoliti da te uspeh ponese, ali ni da te neuspeh demorališe. Za napadača je uvek važno da postiže golove, a ja sam posle derbija sa Standardom upao u neku fazu kad dva i po meseca nisam zatresao mrežu. Ostao sam jak, izdigao se iz situacije, vredno radio i kriza je prošla.
Strah od neuspeha ume da sputa, ali…
- Kod mene on nikada nije postojao. Svaki dan guram sebe napred i imam cilj. Uvek gazim kroz izazove sa samopouzdanjem, ne plašim se ničega, jer znam ko sam i koliko mogu.
Mihajlo gazi svoj put, samouvereno, nepokolebljivo, ali uvek ima onih koji misle ovako ili onako. Neki naopako… I kad si najbolji kritike i društvene mreže čine svoje.
- Komentarima uopšte ne pridajem značaj. Kao fudbaler na svakih sedam dana, kroz svaku novu utakmicu, imam priliku da dokažem nešto novo. Sve što se dogodi brzo se i izbriše, koristim svaki momenat da dođem do izražaja. Na meni je sve, koliko dajem toliko ću dobiti, to sam odavno naučio.
Prošlost - Čukarički, sadašnjost - Anderleht, a za vek i vekova, dok traje karijera - reprezentacija. Tako bi barem trebalo da bude. S kapitenskom trakom na ruci predvodi Orliće, s dozom optimizma bio je deo tima Orlova, a da li neki novi dan nosi neki novi poziv?
- Za Srbiju ću uvek biti tu, nebitno za koju selekciju, moje je da budem odani vojnik reprezentacije. Selektor Veljko Paunović odlično zna šta radi, vrhunski je trener, pedagog. Ako stigne poziv sjajno, ako ne sve ima svoje zašto.
I za kraj, obradovao je naciju golom za omladinsku selekciju u odlučujućoj utakmici za plasman na Evropsko prvenstvo, protiv Poljske - 1:0. Orlići će krajem juna odleteti u Vels.
- Mnogo sam srećan zbog uspeha koji smo napravili, ali ništa nije gotovo. Najbolje, ali i najteže tek sledi. Igraćemo na Evropskom prvenstvu i to je samo po sebi velika stvar, ali naš cilj je da napravimo veliki uspeh - poručio je Mihajlo Cvetković, Orlić, Orao, prvotimac Anderlehta… A dogodine… Ko zna.
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
