Почетна / Фудбал / Партизан

„Као клинац нисам хтео да пређем у Звезду”

Алберт Нађ, некадашњи дефанзивац Партизана, Чукаричког, Бетиса, Овиједа, Елчеа, Ростова и репрезентативац СРЈ и СЦГ
ФОТО: EПА

Алберт Нађ променио је много клубова, играо и за репрезентацију, али, истиче, љубав према Партизану – немерљива је! Популарни Ади тренутно је шеф стручног штаба прибојског ФАП-а.

Нађ је на време трасирао свој пут, до циља долазио упорним радом и може се похвалити блиставом каријером, а очекује се да као тренер потврди умеће и практично до краја живота буде посвећен најпопуларнијем спорту.

Два пута је као играч био у Партизану, у три маха као тренер или спортски директор. Рођен је у Земуну, 29. октобра 1974. Каријеру је, као јуниор, почео да гради у Телеоптику и у Партизану. Пут до првог тима црно–белих био је пун искушења.

- Они који се баве звездама знају да су шкорпије јако упорне. То је слика која описује мене. Преко Телеоптика, у периоду кад сам играо за млађе категорије, нисам могао доћи до првог тима, појавио ми се шум на срцу и лекари нису смели да ми дају потврду да се бавим фудбалом. Играо сам под туђим именом за генерацију која је била три године испред мене и улазио на терен по двадесетак минута. Стицајем околности, у сусрету генерација 1971. годишта са Црвеном звездом играо сам на позицији центарфора. На моју срећу, победили смо вечитог ривала, али био сам уписан у записник под другим именом - започео је причу Алберт Нађ.

Малишпан из Земуна тад је добио понуду да пређе у најтрофејнији клуб у Србији.

- Неколико сати после утакмице људи из Звезде дошли су код мене кући и тражили да дођем на Маракану. Међутим, преовладала је моја огромна љубав према Партизану. Нудили су звездаши много тога, мом оцу унапређење на боље радно место и већу плату, али тада сам клекнуо пред тату и плачући му рекао да ако одем у Црвену звезду – умрећу! Недељу дана касније играли смо на стадиону Војне гимназије против Партизана. Постигао сам водећи гол. Увече су кући дошли Владица Ковачевић, Благоје Пауновић и Гордан Стојановић. Када су ме питали за кога навијам, одговорио сам питањем – кад треба да дођем?! Тако сам 1987, са непуних 13 година, дошао у мој вољени клуб.

Нађ је у првом мандату за Партизан одиграо 111 такмичарских утакмица и постигао осам голова. Уживао је пуно поверење Љубише Тумбаковића, а освојио је три титуле и један куп, пре одласка у Шпанију.

- Кад играм за вољени клуб, па подижем и трофеје, сви су ми драги. Можда је онај први шампионат мало дражи, те 1993. Пре нас је освојен куп у генерацији Мијатовића, Јокановића, Вујачића, Петрића, Богдановића, Станојковића... Онда је стасала моја генерација: Милошевић, Ћирић, Бјековић, Ћурчић, Мирковић итд. Пре почетка сезоне дошли су нам Ненад Бјековић и Жарко Зечевић, кључни људи у клубу, и рекли како ће бити презадовољни ако будемо на крају сезоне међу првих шест екипа. Тада су биле и оне ТВ лиге шампиона, играле су се у Приштини и Новом Саду и показали смо да се на нас мора озбиљно рачунати. Ипак, стигли смо до титуле.

Алберт је у јулу 1996. прешао је у Бетис. Клуб из Севиље био је одмах иза Реала, Барселоне и Депортива. Чак је у Купу краља догурао до финала, а поражен је у продужецима од Барселоне. Леп је то успех, да се памти за сва времена.

- Водили смо до финиша меча са Барселоном. За Каталонце су тад играли Гвардиола, Роналдо, Луис Енрике, Абелардо, Надал... Додуше, имали смо и ми одличну екипу коју су чинили Ристо Видаковић, Алексис, Роберто Риос... Нажалост, иако смо два пута водили, поражени смо у продужецима са 2:3. Оно што ми је остало драго и у сећању је повратак у Севиљу, где нас је чекало око 50.000 навијача. Дуго смо држали друго место, али смо последња четири кола поражени и били смо четврти, иза Реала, Барселоне и Депортива. Изборили смо учешће у Купу победника купова.

Наредне станице Нађа били су му Овиједо и Елче.

- Овиједо није имао квалитет као Бетис, али смо имали добре резултате. Играо сам у лиги која је тада можда била и најјача у Европи, уз и против мајстора, све то представља и част и задовољство.

Уследио је у септембру 2002. Албертов повратак старој љубави. У другом „мандату” у Партизану освојио је још две титуле, изборио учешће у Лиги шампиона, догурао до осмине финала Купа УЕФА. Укупно је нанизао 406 мечева у дресу најдражих боја и постигавши 33 гола.

- Било је прелепо, посебно због златне победе против Њукасла у квалификацијама за Лигу шампиона. Било је лепо надигравати се са Реалом из Мадрида. Остаје жал због пораза у осмини финала Лиге Европе од ЦСКА. Заиста смо играли допадљиво.

Радијски пренос легендарних Марка Марковића и Јордана Ивановића остао је за сва времена да подсећа како је било у 100. вечитом дербију. Црвена звезда је дошла до преокрета и победе од 2:1, јунак тријумфа био је Митко Стојковски, али је чувени репортерски двојац на сва уста хвалио Алберта Нађа као једног од најбољих учесника тог меча.

- Одиграо сам двадесетак вечитих дербија, а стоти који је одигран 6. маја 1995. остаје ми и у лепом и у горком сећању. Били смо бољи од Звезде, али у фудбалу увек бољи не побеђује. Био је прави празник фудбала, играло се срчано и мушки. На терену је било свега, севало је на све стране. Након тих утакмица сви смо били велики пријатељи и одлазили заједно на пиће. Сваки дерби донесе нешто ново. Сада је Звезда доминантна, али у моје време није се знало до последњег момента ко ће да победи. Уосталом, било је много и нерешених исхода.

Нађ је заједно са голманом Ивицом Краљем отишао је у Ростов, а из руског фудбала дошао је на Баново Брдо. На посебан начин је испраћен у пензију. И то је детаљ који се памти, у мечу против његовог Партизана.

- Ако сам имао огромну жељу да заиграм у клубу који толико волим, жеља ми је била да и окончам каријеру у дресу Партизана. Није ми се то остварило, завршио сам је у Чукаричком. За моју утеху, макар је било у дресу црно-белих боја. Последњих десетак минута опроштајног меча скинуо сам дрес Чукаричког, а испод сам имао дрес Партизана.

НАДАМ СЕ КОНСОЛИДАЦИЈИ ПАРТИЗАНА

Љубав коју Алберт Нађ испољава према Партизану довољна је да док дише буде у Хумској, али пита се неко други. Можда једног дана поведе Партизан ка великим резултатским остварењима.

- Видећемо шта носи дан, а шта носи ноћ. Не може се побећи од судбине. Као играч сам доказао колико волим Партизан, а тако је и данас и увек ће бити. Оно што се у последње време догађа клубу је нешто што навијачи не воле, боли их то много. Ипак, надам се да ће се мој вољени клуб брзо консолидовати и да ће бити моћан као некада

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.