„Kao klinac nisam hteo da pređem u Zvezdu”

Albert Nađ promenio je mnogo klubova, igrao i za reprezentaciju, ali, ističe, ljubav prema Partizanu – nemerljiva je! Popularni Adi trenutno je šef stručnog štaba pribojskog FAP-a.

Nađ je na vreme trasirao svoj put, do cilja dolazio upornim radom i može se pohvaliti blistavom karijerom, a očekuje se da kao trener potvrdi umeće i praktično do kraja života bude posvećen najpopularnijem sportu.

Dva puta je kao igrač bio u Partizanu, u tri maha kao trener ili sportski direktor. Rođen je u Zemunu, 29. oktobra 1974. Karijeru je, kao junior, počeo da gradi u Teleoptiku i u Partizanu. Put do prvog tima crno–belih bio je pun iskušenja.

- Oni koji se bave zvezdama znaju da su škorpije jako uporne. To je slika koja opisuje mene. Preko Teleoptika, u periodu kad sam igrao za mlađe kategorije, nisam mogao doći do prvog tima, pojavio mi se šum na srcu i lekari nisu smeli da mi daju potvrdu da se bavim fudbalom. Igrao sam pod tuđim imenom za generaciju koja je bila tri godine ispred mene i ulazio na teren po dvadesetak minuta. Sticajem okolnosti, u susretu generacija 1971. godišta sa Crvenom zvezdom igrao sam na poziciji centarfora. Na moju sreću, pobedili smo večitog rivala, ali bio sam upisan u zapisnik pod drugim imenom - započeo je priču Albert Nađ.

Mališpan iz Zemuna tad je dobio ponudu da pređe u najtrofejniji klub u Srbiji.

- Nekoliko sati posle utakmice ljudi iz Zvezde došli su kod mene kući i tražili da dođem na Marakanu. Međutim, preovladala je moja ogromna ljubav prema Partizanu. Nudili su zvezdaši mnogo toga, mom ocu unapređenje na bolje radno mesto i veću platu, ali tada sam kleknuo pred tatu i plačući mu rekao da ako odem u Crvenu zvezdu – umreću! Nedelju dana kasnije igrali smo na stadionu Vojne gimnazije protiv Partizana. Postigao sam vodeći gol. Uveče su kući došli Vladica Kovačević, Blagoje Paunović i Gordan Stojanović. Kada su me pitali za koga navijam, odgovorio sam pitanjem – kad treba da dođem?! Tako sam 1987, sa nepunih 13 godina, došao u moj voljeni klub.

Nađ je u prvom mandatu za Partizan odigrao 111 takmičarskih utakmica i postigao osam golova. Uživao je puno poverenje Ljubiše Tumbakovića, a osvojio je tri titule i jedan kup, pre odlaska u Španiju.

- Kad igram za voljeni klub, pa podižem i trofeje, svi su mi dragi. Možda je onaj prvi šampionat malo draži, te 1993. Pre nas je osvojen kup u generaciji Mijatovića, Jokanovića, Vujačića, Petrića, Bogdanovića, Stanojkovića... Onda je stasala moja generacija: Milošević, Ćirić, Bjeković, Ćurčić, Mirković itd. Pre početka sezone došli su nam Nenad Bjeković i Žarko Zečević, ključni ljudi u klubu, i rekli kako će biti prezadovoljni ako budemo na kraju sezone među prvih šest ekipa. Tada su bile i one TV lige šampiona, igrale su se u Prištini i Novom Sadu i pokazali smo da se na nas mora ozbiljno računati. Ipak, stigli smo do titule.

Albert je u julu 1996. prešao je u Betis. Klub iz Sevilje bio je odmah iza Reala, Barselone i Deportiva. Čak je u Kupu kralja dogurao do finala, a poražen je u produžecima od Barselone. Lep je to uspeh, da se pamti za sva vremena.

- Vodili smo do finiša meča sa Barselonom. Za Katalonce su tad igrali Gvardiola, Ronaldo, Luis Enrike, Abelardo, Nadal... Doduše, imali smo i mi odličnu ekipu koju su činili Risto Vidaković, Aleksis, Roberto Rios... Nažalost, iako smo dva puta vodili, poraženi smo u produžecima sa 2:3. Ono što mi je ostalo drago i u sećanju je povratak u Sevilju, gde nas je čekalo oko 50.000 navijača. Dugo smo držali drugo mesto, ali smo poslednja četiri kola poraženi i bili smo četvrti, iza Reala, Barselone i Deportiva. Izborili smo učešće u Kupu pobednika kupova.

Naredne stanice Nađa bili su mu Ovijedo i Elče.

- Ovijedo nije imao kvalitet kao Betis, ali smo imali dobre rezultate. Igrao sam u ligi koja je tada možda bila i najjača u Evropi, uz i protiv majstora, sve to predstavlja i čast i zadovoljstvo.

Usledio je u septembru 2002. Albertov povratak staroj ljubavi. U drugom „mandatu” u Partizanu osvojio je još dve titule, izborio učešće u Ligi šampiona, dogurao do osmine finala Kupa UEFA. Ukupno je nanizao 406 mečeva u dresu najdražih boja i postigavši 33 gola.

- Bilo je prelepo, posebno zbog zlatne pobede protiv Njukasla u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Bilo je lepo nadigravati se sa Realom iz Madrida. Ostaje žal zbog poraza u osmini finala Lige Evrope od CSKA. Zaista smo igrali dopadljivo.

Radijski prenos legendarnih Marka Markovića i Jordana Ivanovića ostao je za sva vremena da podseća kako je bilo u 100. večitom derbiju. Crvena zvezda je došla do preokreta i pobede od 2:1, junak trijumfa bio je Mitko Stojkovski, ali je čuveni reporterski dvojac na sva usta hvalio Alberta Nađa kao jednog od najboljih učesnika tog meča.

- Odigrao sam dvadesetak večitih derbija, a stoti koji je odigran 6. maja 1995. ostaje mi i u lepom i u gorkom sećanju. Bili smo bolji od Zvezde, ali u fudbalu uvek bolji ne pobeđuje. Bio je pravi praznik fudbala, igralo se srčano i muški. Na terenu je bilo svega, sevalo je na sve strane. Nakon tih utakmica svi smo bili veliki prijatelji i odlazili zajedno na piće. Svaki derbi donese nešto novo. Sada je Zvezda dominantna, ali u moje vreme nije se znalo do poslednjeg momenta ko će da pobedi. Uostalom, bilo je mnogo i nerešenih ishoda.

Nađ je zajedno sa golmanom Ivicom Kraljem otišao je u Rostov, a iz ruskog fudbala došao je na Banovo Brdo. Na poseban način je ispraćen u penziju. I to je detalj koji se pamti, u meču protiv njegovog Partizana.

- Ako sam imao ogromnu želju da zaigram u klubu koji toliko volim, želja mi je bila da i okončam karijeru u dresu Partizana. Nije mi se to ostvarilo, završio sam je u Čukaričkom. Za moju utehu, makar je bilo u dresu crno-belih boja. Poslednjih desetak minuta oproštajnog meča skinuo sam dres Čukaričkog, a ispod sam imao dres Partizana.