„Терен је моје сликарско платно“

У Вашингтону је било скоро осам ујутру... У Београду сат само што није откуцао 14 часова. Анђела Дугалић се спремала за тренинг, још једном прелазећи по сећању све што се догодило у њеном животу у последњих месец дана.

Укратко – у априлу је постала прва Српкиња са НЦАА титулом, изабрана је као девети пик на ВНБА драфту, што је најбоље котирана наша играчица икад. Јер, иако рођена у САД, недвосмислено каже - у сваком смислу је „наша”.

- Част ми је да сам прва Српкиња са колеџ титулом, али сигурна сам да ће их бити још – почела је Анђела.

Поносна је на ту чињеницу, као што је без много двоумљења, кад је некадашња репрезентативка Данијел Пејџ видела на средњошколском такмичењу, изабрала и са 17 година обукла дрес Србије, земље њених родитеља, Весне девојачко Новаковић, некада рукометашице Вождовца, пореклом из Вранова и Драгована Дугалића, из Студенице, чији спорт је био џудо. Са непуних 20 је постала шампионка Европе са Србијом 2021...

- Играм кошарку јер је волим, а за све што долази с тиме сам захвална – каже помало скромно- - Због кошарке имам много више прилика у животу него што бих имала без ње.

А, кошарка је у њен живот дошла сасвим спонтано, као одраз „креативне слободе”, могућност да покретом изрази оно што замисли...

- Кад сам била мала, обожавала сам да цртам. И, тај исти осећај сам имала кад сам почела да играм кошарку - само је моје платно овог пута био терен. Сећам се, тренирала сам доста сама и могла сам да уживам у том процесу и на неки начин будем уметник. Пријало ми је... – прича Анђела.

Претходних месец дана били су изузетно интензивни за крилног центра репрезентације Србије:

- Искрено, још се нису слегли утисци, бар не кад је НЦАА титула у питању – каже Анђела. - Све се толико брзо десило. Имали смо финалну утакмицу, вратили се у Лос Анђелес, славили, можда 10 сати и већ наредни дан почеле смо да размишљамо о ВНБА драфту, интервјуима са екипама и свашта нешто што је требало одрадити. Све се толико брзо догађа, већ сам у Вашингтону, одиграла сам и прву тренинг утакмицу...

И, била стартер...

- Да, ускоро ће и сезона да почне.

А, у оних десетак сати стало је много тога, па и чувено „сечење мрежице” која је нашла посебно место код куће у Чикагу, после победе над Јужном Каролином (79:51), у финалу Мартовског лудила. Затим, прослава у свлачионици уз хит Бијелог дугмета „Хајдемо у планине”. Чисто да се зна одакле је. Потом и гостовања на НБА мечевима Клиперса и Лејскеса. Уосталом, међу првима Анђели је титулу честитао капитен мушке репрезентације Србије, Богдан Богдановић, управо члан овог тима...

Кошаркашком свету је јасно, а колико велики значај има НЦАА титула, Анђела објашњава:

- Велика је ствар, наравно. Најбоље да упоредим као да Звезда или Партизан освоје првенство. Толико велика за УЦЛА јер нису победили у НЦАА до сад. Заправо, јесу 1978, али тада није такмичење имало данашње име. Жене које су играле тада у тиму су такође биле на утакмици и било је лепо.

Само неколико дана после лудог тријумфа у Финиксу, са анђеоским осмехом и у свечаној тоалети појавила се у Њујорку, на позорници, на којој је почело ново поглавље у њеној каријери – ВНБА лига.

Породици је са бине поручила на српском – Волим вас до Бога. Овде не бих била без вас, много сам поносна и захвална.

- Брат је допутовао из Велике Британије где у Бристолу игра кошарку, да буде ту са мном и са родитељима. Само сам им рекла - молим вас, немојте да плачете, јер ћу почети и ја - и поквариће ми се шминка... Приоритети, знам... – са осмехом каже настављајући. - Толико ми је драго и лепо било да поделим тај тренутак са њима, као и са саиграчицом која није била на драфту, али је дошла из Лос Анђелеса. Планирале смо све да будемо заједно, тренери, играчице, да то заједно завршимо и почнемо ново поглавље. Хтели су сви да буду ту.

УЦЛА је на драфту имао изабраних рекордних пет играчица, али је интернет обишла симпатична Анђелина реакција, кад је колега новинар побркао екипе и „послао” је у Чикаго уместо у Вашингтон.

- Да ли сам трејдована? – упитала је помало збуњено. Сад је уследило и објашњење:

- Уплашила сам се. Лепо би било да се вратим у Чикаго, али ме више плашило да то буде на тај начин.

Да ли је очекивала да ће бити тако високо рангиран пик, каже:

- Мање-више сам знала који ћу бити пик, кад сам разговарала са тренером Вашингтона, рекао ми је да, ако сам слободна, да ће ме бирати као деветог пика, тако да сам била спремна.

Сам одлазак у ВНБА је почетак нове приче:

- Немам више године да будем на колеџу, употребила сам две додатне, због короне и због повреде предњег укрштеног лигамента. Нисам морала, али била је то најбоља одлука. Последње сезоне ми је доста људи рекло да не останем, али сам имала осећај да бисмо могле да освојимо трофеј.

Одлука да свесно не буде стартер, већ да улази са клупе, коментарисана је као невероватно несебичан гест, у служби екипе.

- Било нас је шест, а на терен може пет. За мене је то била најједноставнија одлука. Нисам хтела да пре утакмица имамо осећај анксиозности – почињем или не почињем. То ми је било глупо. Схватиле су то и моје саиграчице. Не бих то са сваком екипом урадила, али веровала сам им, као и оне мени. Урадила сам то због тима. Схватила сам да можда други не би, али ако је то био пут да дођемо до победе, урадила бих то још сто пута.

Како сте доживели селидбу из Лос Анђелеса у Вашингтон?

- Лепо је, другачији је град, Вашингтон ме мало подсећа на Београд, онај део близу „Галерије”...  Такав ми је осећај због зграда које су у мом делу града. Још нисам била тамо где су све те познате грађевине. Има доста ресторана, културних догађаја, музеја. Могу да изаберем како да проведем слободно времене. Сад немам школу, имаћу времена, али морам да водим рачуна и да се не уморим.

Како изгледа екипа Вашингтон Мистикса, 8. маја почиње сезона у ВНБА, прву утакмицу играте у Торонту?

- Млада је, имамо доста рукија, чак и ове девојке које су „ветерани”, нису много старије од нас. Искрено, ближе сам по годинама њима него рукијима. Имамо добру хемију, младе смо, немамо его, можемо да се „скупимо” и играмо добро. Не кажем да ове прве године можемо да освојимо нешто, што је увек циљ, али мислим да је примарни да научимо како да играмо заједно и сваки дан, тренинг, утакмица је прилика да напредујемо. Кошарка има и добре и лоше ствари, волим је зато што увек може нешто да се научи. На почетку су нам одмах рекли шта је стандард екипе, хоћемо да направимо нешто за будућност, оставимо неко наслеђе – каже Анђела. 

ФОТО: БЕТА/АП

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ