Занарди, човек који је изгубио све, али никада није одустао (ВИДЕО)

Италијанска легенда Алекс Занарди преминуо је у 60. години, оставивши за собом једну од најневероватнијих животних прича у историји спорта причу о таленту, падовима, трагедији и повратку који је инспирисао цео свет.

Рођен 1966. године у Болоњи, Занарди није одрастао у свету трка. Напротив, био је обично дете из радничке породице. Живот му је рано обележила трагедија смрт сестре у саобраћајној несрећи. Управо тај догађај обликовао је његов карактер и однос према ризику и животу.

Љубав према брзини открио је кроз картинг. Већ као тинејџер освајао је титуле у Италији и Европи, што га је одвело у више категорије. Почетком деведесетих стигао је до Формуле 1, где је возио за тимове као што су Џордан, Минарди и Лотус. Иако је имао таленат, резултати нису пратили очекивања, а серија проблема и несрећа, укључујући тежак удес у Белгији, успорила је његов напредак.

Прави процват доживео је у Америци, у КАРТ шампионату. Тамо је постао звезда харизматичан, храбар, понекад и ризичан до границе невероватног. Освојио је титуле 1997. и 1998. године, а потезима попут чувеног претицања у Лагуна Секи ушао је у легенду.

Повратак у Формулу 1 1999. године није донео успех, па се поново окренуо Америци. А онда је дошла 2001. година  тренутак који ће дефинисати његов живот.

Кључни тренутак који је променио живот Алекса Занардија догодио се 15. септембра 2001. на стази Лаузицринг у Немачкој и то у тренутку када је био надомак победе.

После више од 140 кругова, Занарди је водио трку. После одласка у бокс, вратио се на стазу и покушао да убрза излазећи из пит-лејна. Међутим, задњи точкови су захватили траву, болид се занео, окренуо и остао попречно на стази практично без контроле.

У том тренутку иза њега је наилазио Патрик Карпентје. Он је успео да у последњем тренутку избегне Занардијев болид, маневром који је касније описао као „инстинктиван, у делићу секунде“.

Међутим, одмах иза Карпентјеа налазио се Алекс Таљани. Он више није имао ни простора ни времена за реакцију. Док је покушавао да схвати шта се дешава испред њега, Занардијев болид је већ био директно на његовој путањи.

При брзини од око 340 километара на сат, Таљани је ударио право у бочни део Занардијевог болиду у зону између предњих точкова и кокпита.

Удар је био разоран.

Сцена на стази била је једна од најтежих које је аутомобилизам видео. Болид Алекса Занардија био је буквално преполовљен, предњи део је одлетео, док је кокпит остао на другом делу стазе.

Занарди је остао у ономе што је остало од централног дела болиду, али су његове ноге остале у предњем делу који више није био повезан са остатком возила. Удар је био толико снажан да је дошло до тренутне ампутације.

Први који су стигли до њега били су редари и медицински тим. Ситуација је била критична највећа опасност било је обилно крварење. Лекари су одмах кренули у борбу за његов живот, покушавајући да зауставе губитак крви директно на стази.

У тим тренуцима није било времена за сложене процедуре, користили су све што су имали да би стабилизовали стање, притисак на ране и хитне мере које се примењују у екстремним ситуацијама. Управо та брза реакција спасила му је живот.

- Врло мало се сећам онога што се догодило после. Касније сам сазнао да сам се сударио са Алексом Таљанијем када сам излазио из бокса. Сећам се само да сам покушавао да задржим контролу над болиду док сам убрзавао и да сам прешао преко траве. Затим је уследио снажан ударац, људи су вриштали… и онда - ништа.

Следеће чега се сећам је да, недељу дана касније, моја супруга Данијела изговара моје име. Бол је био огроман. Нисам могао ни да подигнем главу. Био сам прикључен на цеви, апарате, жице, имао сам више „телеметрије“ него болид Формуле 1. Тада ми је рекла да сам остао без ногу.

Веровали или не, то је био добар дан. Бар сам знао да сам жив. Да сам неколико дана раније видео некога без ногу, рекао бих да бих радије умро него живео тако. Али када сам схватио шта се догодило, видео сам да је то заправо најмањи проблем – говорио је Занарди.

Уз помоћ лекара и сопствене упорности, Занарди је не само проходао уз протезе, већ их је прилагодио тако да може поново да вози. Вратио се тркама, наступао у туринг шампионату и побеђивао. Његов повратак за волан постао је симбол људске воље.

Ипак, ту се није зауставио. Окренуо се парабициклизму и убрзо стигао до самог врха. На Параолимпијским играма освојио је четири златне и две сребрне медаље, постајући један од најуспешнијих спортиста у тој дисциплини.

Занарди није био само шампион, био је и глас. Залагао се за права особа са инвалидитетом, говорио о болу, страху и поновном грађењу живота. Али је увек инсистирао да га људи не виде само као инспирацију, већ као спортисту.

Живот га је још једном ставио на искушење 2020. године, када је током хуманитарне трке у Тоскани доживео нову тешку несрећу и задобио озбиљне повреде главе. Уследио је дуг и тежак опоравак, далеко од очију јавности.

Алекс Занарди био је више од возача, више од шампиона. Био је доказ да човек може да изгуби све и ипак настави да побеђује.

Човек кога је живот више пута срушио, али никада није успео да га сломи.