Zanardi, čovek koji je izgubio sve, ali nikada nije odustao (VIDEO)

Italijanska legenda Aleks Zanardi preminuo je u 60. godini, ostavivši za sobom jednu od najneverovatnijih životnih priča u istoriji sporta priču o talentu, padovima, tragediji i povratku koji je inspirisao ceo svet.

Rođen 1966. godine u Bolonji, Zanardi nije odrastao u svetu trka. Naprotiv, bio je obično dete iz radničke porodice. Život mu je rano obeležila tragedija smrt sestre u saobraćajnoj nesreći. Upravo taj događaj oblikovao je njegov karakter i odnos prema riziku i životu.

Ljubav prema brzini otkrio je kroz karting. Već kao tinejdžer osvajao je titule u Italiji i Evropi, što ga je odvelo u više kategorije. Početkom devedesetih stigao je do Formule 1, gde je vozio za timove kao što su Džordan, Minardi i Lotus. Iako je imao talenat, rezultati nisu pratili očekivanja, a serija problema i nesreća, uključujući težak udes u Belgiji, usporila je njegov napredak.

Pravi procvat doživeo je u Americi, u KART šampionatu. Tamo je postao zvezda harizmatičan, hrabar, ponekad i rizičan do granice neverovatnog. Osvojio je titule 1997. i 1998. godine, a potezima poput čuvenog preticanja u Laguna Seki ušao je u legendu.

Povratak u Formulu 1 1999. godine nije doneo uspeh, pa se ponovo okrenuo Americi. A onda je došla 2001. godina  trenutak koji će definisati njegov život.

Ključni trenutak koji je promenio život Aleksa Zanardija dogodio se 15. septembra 2001. na stazi Lauzicring u Nemačkoj i to u trenutku kada je bio nadomak pobede.

Posle više od 140 krugova, Zanardi je vodio trku. Posle odlaska u boks, vratio se na stazu i pokušao da ubrza izlazeći iz pit-lejna. Međutim, zadnji točkovi su zahvatili travu, bolid se zaneo, okrenuo i ostao poprečno na stazi praktično bez kontrole.

U tom trenutku iza njega je nailazio Patrik Karpentje. On je uspeo da u poslednjem trenutku izbegne Zanardijev bolid, manevrom koji je kasnije opisao kao „instinktivan, u deliću sekunde“.

Međutim, odmah iza Karpentjea nalazio se Aleks Taljani. On više nije imao ni prostora ni vremena za reakciju. Dok je pokušavao da shvati šta se dešava ispred njega, Zanardijev bolid je već bio direktno na njegovoj putanji.

Pri brzini od oko 340 kilometara na sat, Taljani je udario pravo u bočni deo Zanardijevog bolidu u zonu između prednjih točkova i kokpita.

Udar je bio razoran.

Scena na stazi bila je jedna od najtežih koje je automobilizam video. Bolid Aleksa Zanardija bio je bukvalno prepolovljen, prednji deo je odleteo, dok je kokpit ostao na drugom delu staze.

Zanardi je ostao u onome što je ostalo od centralnog dela bolidu, ali su njegove noge ostale u prednjem delu koji više nije bio povezan sa ostatkom vozila. Udar je bio toliko snažan da je došlo do trenutne amputacije.

Prvi koji su stigli do njega bili su redari i medicinski tim. Situacija je bila kritična najveća opasnost bilo je obilno krvarenje. Lekari su odmah krenuli u borbu za njegov život, pokušavajući da zaustave gubitak krvi direktno na stazi.

U tim trenucima nije bilo vremena za složene procedure, koristili su sve što su imali da bi stabilizovali stanje, pritisak na rane i hitne mere koje se primenjuju u ekstremnim situacijama. Upravo ta brza reakcija spasila mu je život.

- Vrlo malo se sećam onoga što se dogodilo posle. Kasnije sam saznao da sam se sudario sa Aleksom Taljanijem kada sam izlazio iz boksa. Sećam se samo da sam pokušavao da zadržim kontrolu nad bolidu dok sam ubrzavao i da sam prešao preko trave. Zatim je usledio snažan udarac, ljudi su vrištali… i onda - ništa.

Sledeće čega se sećam je da, nedelju dana kasnije, moja supruga Danijela izgovara moje ime. Bol je bio ogroman. Nisam mogao ni da podignem glavu. Bio sam priključen na cevi, aparate, žice, imao sam više „telemetrije“ nego bolid Formule 1. Tada mi je rekla da sam ostao bez nogu.

Verovali ili ne, to je bio dobar dan. Bar sam znao da sam živ. Da sam nekoliko dana ranije video nekoga bez nogu, rekao bih da bih radije umro nego živeo tako. Ali kada sam shvatio šta se dogodilo, video sam da je to zapravo najmanji problem – govorio je Zanardi.

Uz pomoć lekara i sopstvene upornosti, Zanardi je ne samo prohodao uz proteze, već ih je prilagodio tako da može ponovo da vozi. Vratio se trkama, nastupao u turing šampionatu i pobeđivao. Njegov povratak za volan postao je simbol ljudske volje.

Ipak, tu se nije zaustavio. Okrenuo se parabiciklizmu i ubrzo stigao do samog vrha. Na Paraolimpijskim igrama osvojio je četiri zlatne i dve srebrne medalje, postajući jedan od najuspešnijih sportista u toj disciplini.

Zanardi nije bio samo šampion, bio je i glas. Zalagao se za prava osoba sa invaliditetom, govorio o bolu, strahu i ponovnom građenju života. Ali je uvek insistirao da ga ljudi ne vide samo kao inspiraciju, već kao sportistu.

Život ga je još jednom stavio na iskušenje 2020. godine, kada je tokom humanitarne trke u Toskani doživeo novu tešku nesreću i zadobio ozbiljne povrede glave. Usledio je dug i težak oporavak, daleko od očiju javnosti.

Aleks Zanardi bio je više od vozača, više od šampiona. Bio je dokaz da čovek može da izgubi sve i ipak nastavi da pobeđuje.

Čovek koga je život više puta srušio, ali nikada nije uspeo da ga slomi.