Спартак је шампион Србије! Голубови лављег срца одлетели су корак даље у односу на прошлу годину и први пут у клупској историји понели звање државног првака. Чета Владимира Јовановића је после продужетка била боља од врло доброг ФМП-а – 76:73.
Звање хероја другог највећег града Бачке звучало је исувише добро у глави Оливијеа Ханлана. Канађанин није желео да се олако одрекне таквог епитета ни у уводним минутима великог финала. Узаврела крв сјајног бека и слика победоносоног поготка против Црвене звезде у подсвести, били су гориво да ас Голубова науди и ФМП-у већ у почетној деоници. Као брзи воз Ханлан је тутњао рекетом ривала и без промашаја из игре брзо сакупио 10 поена. Бравуре кошгетера плаво-белих резултовале су и раном предношћу Спартака – 24:17.
Иако чета Владимира Јовановића није успела да озбиљније наплати пропусте ривала и вођство учини осетљивијим, Суботичани су махом контролисали дешавања на терену.
Како то обично и бива кад Пантери из Железника оду у лов домаћим паркетима, „најсмртоноснији” по ривала био је Филип Барна. Крило ФМП-а је у тим тренуцима самостално одржало формалног домаћина у релативно надокнадивом дефициту.
Минут одмора Саше Никитвоића и примена „зоне 2-2-1” уродили су плодом у завршних неколико минута друге четвртине. Београђани су коначно успели да укроте, претходно незаустављиве, нападе Спартака и тако незнатно умање предност пред одлазак на велики одмор – 34:41.
Поновно истрчавање актера из тунела није донело много промена у дешавањима на терену. Уводни минути другог полувремена протекли су у монотоној размени поена и добрих одбрана, а резултатско одстојање је остало мање или више непромењено. Такав ритам, сасвим логично, више је одговарао Суботичанима који су неговали предност неколико поседа. Време је неуморно „цурило” на семафору Чаира и било главни савезник чете Владимира Јовановића. Висок лет Голубова у смирај треће деонице, обезбедио је екипи са севера Бачке и максималну предност пред улазак у одлучујући квартал – 63:50.
Финални период игре, ипак, није почео онако како су се надали момци у белој опреми. Пост Спартака у четвртој деоници трајао је четири минута, а ФМП је готово преполовио заостатак.
Храбра игра чете Саше Никитовића условила је изједначење – 68:68 у последњим тренуцима меча, а продужетак је био неопходан у потрази за новим шампионом Србије.
Ипак, у додатних пет минута, Суботичани су се вратили стварима које су их претходно довеле у пол позицију, били су прибранији, концентрисанији и бољи, на крају славили први велики трофеј у клупској историји – 76:73.
НИКИТОВИЋ: ЧЕСТИТАМ СПАРТАКУ НА ТИТУЛИ, ЗАСЛУЖЕНОЈ ИЛИ НЕ…
Саша Никитовић био је задовољан целокупном сезоном ФМП-а, али делује и да жали због пропуштене прилике за освајањем трофеја.
- Честитам Спартаку на титули, заслуженој или не… Наша утакмица у финалу свакако јесте за анализу. Направили смо неке грешке, приписао би их неискуству, јер је ово прво финале за моје играче. Сматрам да смо показали да никада не одустајемо. У последњој деоници смо убацили у седму брзину од укупно пет. Ривалу смо допустили да само три пута поентира за целу четвртину, што је, наравно, знак нашег карактера – објаснио је Никитовић.
Деловало је да стратег ФМП-а није био задовољан „подељеном правдом”.
- У продужетку је било много грешака и ФМП-а и Спартака и још једног од актера. Не можемо да заборавимо да постоји пет играча с једне, пет играча с друге стране, али и три моја дугогодишња пријатеља која су делила правду на овој утакмици. Не замерам им ништа тренутно, и они су људи и греше, као и играчи и ми тренери. Сматрам да су обе екипе биле лошије у додатних пет минута, али да ни судијски тројац није био на нивоу. Противничким играчима је двапут свиран прекршај на шуту за три поена, а нама није. Чудан критеријум. Можда је то могло да буде другачије, да направи разлику, али…
Потом је тренер Пантера био упитан да објасни контроверзан почетак излагања, кад је можда сугерисао да Суботичани нису заслужили титулу.
- Искрено честитам играчима и струци Спартака, што сам им рекао и у лице, а они су мени рекли нешто друго. Зато сам и поменуо „заслужено или не”, из мог угла свакако заслужено. Честитам наравно и мојим момцима на изванредној сезони у обе лиге – закључио је Никитовић.
Јовановић: Трофеј – продукт трогодишњег раста
Владимир Јовановић је био веома поносан на изабранике због историјске титуле, али још више због самог пута који је прошао са играчима у плаво-белом дресу.
- Пре свега бих честитао екипи ФМП-а на одличној утакмици и изванредној сезони. Наравно, захвалио бих се противнику на фер и коректном понашању пре, за време и после утакмице. Однос екипа на терену и ван њега, био је репер за све остале како спорт треба да изгледа. Наравно честитао бих и мом тиму. Поносан сам како смо се уздигли у финишу сезоне, после великог пада и бројних осцилација. Сматрам да је наше заједништво и међусобна вера мојих играча утицала да будемо бољи већим делом утакмица и против Црвене звезде и против ФМП-а – образложио је тренер Голубова.
Како је говорио ментор Владимира Јовановића, легендарни Душко Вујошевић – људски квалитети су увек важнији од кошаркашких, што је потврдио и стратег Суботичана.
- Грешили смо, али смо много и расли у последње три сезоне, а резултат тога је и ова титула. Можда смо направили неке пропусте што се тиче играчких квалитета, али не и што се тиче људских. Свих 13, 14 момака је изванредно. Себе иначе сматрам тешким човеком, али мислим да сам уз њих и сам порастао као особа. Ова титула је само плод нашег рада и заједничког духа. Хвала свим људима у клубу, играчима и навијачима... Много сам срећан због свих њих – објаснио је Јовановић.
БАРНА МВП ФИНАЛА
МВП финала је Филип Барна. Ас ФМП-а није успео да помогне тиму из Железника да дође до трофеја, али је за бриљантно издање добио утешну, МВП награду. Повремени репрезентативац Србије убацио је 27 поена, а ухватио је и осам лопти и поделио две асистенције.
ПОЛА ВЕКА ПОСТА
Спартак је синоћ окончао преко пола века поста српских клубова, не рачунајући вечите ривале. Први пут још од сезоне 1972/73. неки српски клуб, који није Црвена звезда или Партизан је подигао трофеј државног првака.
ОСВЕТА РЕБРАЧИ
Нерадо се сећају навијачи Спартака 1995. године и финала Купа Југославије, кад је вољени клуб пропустио одличну прилику да се домогне првог великог трофеја.
Тада је у финалу бољи био Партизан, а кобан по Суботичане легендарни репрезентативац – Жељко Ребрача.
Центар црно-белих је с 15 поена предводио великана из Београда до победе – 84:81 и титуле намењене освајачу Купа.
Више од 30 година после болног пораза, Спартак је био одлучан да се у финалу КЛС-а домогне првог значајнијег пехара, а пред њим је поново стајао један Ребрача, овог пута Филип, син некадашњег центра.
За разлику од оца крило ФМП-а није био успешан у намери да заустави Суботичане.
ИЛИЋ ГОСПОДАРИО РЕКЕТОМ
Иако је поентерски, чак и скакачки, учинак Далибора Илића био прилично скроман у финалном окршају са ФМП-ом, крилни центар Голубова био је један од хероја победе и великог успеха Суботичана. Некадашња узданица Црвене звезде је у потпуности господарио властитим рекетом и елитном дефанзивом био кључ одбрамбене клинике Владимира Јовановића.
Илић је током утакмице акумулирао чак четири блокаде, још неколико пута био „на лопти” и утицао на промашаје ривала.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
