Никада није дизала помпу чак ни на терену, осим кад скочи, извије се и удари лопту тако да ривал апсолутно нема представу где је завршила. Као пројектил да је погодио. Е тако је играла Јована Бракочевић Канцијан, 38-годишња репрезентативка Србије, светска ведета која је рекла збогом играчкој каријери. А последњу ролу одиграла је у сезони 2025/26 у Сан Дијегу.
Увек је била чврстог става, резонима можда и испред тадашњих саиграчица, али увек део тима. И кад је направила паузу 2015. на 2016. годину због рођења сина Виктора из брака са супругом Италијаном Марчелом Канцијаном, за годину дана, већ је била у тренингу, теретани, спремна да одговори изазовима селектора Зорану Терзићу. Чак је и била и једна од главних актерки филма посвећеној тренерској икони - „Првих 20 година”.
И баш је у том стилу и саопштила да се опрашта, осећала се туга у написаним речима, али гордост и бритак језик, каква је Јоца била у дресу репрезентације, клубовима широм планете у којима је играла – таква је остала до краја:
- Данима, да не кажем недељама сам размишљала шта да напишем. Како заправо да сажмем толико различитих клубова, саиграча, тренера, држава. И искрено – не знам. Једно знам, захвална сам свакој особи током мог путовања. Искрено нисам спремна за крај, али време је. Одбојка ми је толико тога дала. Волела сам сваку секунду проведену на терену. Био је и остао моје најсрећније место. И сад би уследио есеј захвалница али једноставно – хвала свима од срца. Највеће хвала иде одбојци, мом послу, мом животу, мом срећном месту, мојој љубави и мој страсти. И са ових бих службено рекла да сам „професионални играч који се пензионисао”- обелоданила је одбојкашица родом из Зрењанина.
17 КЛУБОВА у каријери Бракочевић Канцијан
12 ДРЖАВА у којима је играла
19 ИНДИВИДУАЛНИХ признања
У каријери је играла за зрењанински Поштар, Поштар 064, Конељано, Гвангдонг, Марвелус, Вакифбанку, Азераил Баку, Конељано, Алтај, Модену, ЧСМ Букурешт, Будовани Лођ, Новару, Хемик Полице, Бандунгу, Бешикташ.
После репрезентативне каријере, посветила се 2025. године тренерском послу, била је асистент и учила управо од великог Зорана Терзића.
Била је и остала чврст карактер, бритак језик, она не одлази у легенду, она ће увек мотрити на хабитат који јој је узео толико тога јер је до сржи била посвећена, али и пружио статус играчице која је обележила једну еру.
У РЕПРЕЗЕНТАЦИЈИ ОД 2005. ГОДИНЕ
Имала је само 17 година кад је обукла плави дрес. Та надасве позната „двојка” Србије одиграла је преко 200 мечева за државни тим. Те 2016. године на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру негде је и спустила завесу на овој позорници и то са бронзом око врата.
У колекцији има 10 одличја – памти се Јапан и Осака 2006. година кад су Српкиње донеле и прву бронзу са СП. Године 2011. овацијама је испраћена после великог финала Европског првенства у Београду и чувеног дуела са Немицама, кад је цела дворана клицала МВП, МВП.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
