Стрпљен – спасен, крилатица која би мало чешће могла да има примену и на Малом Калемегдану… У намери да се домогне европске славе, Црвена звезда је у протеклој декади покренула сијасет различитих, не претерано успешних, пројеката. Црвено-бели су покушавали да граде од темеља, потом, убрзо схватали да им се идеја не допада и да то, ипак, није „она права”.
Одласком Саше Обрадовића и елиминацијом у домаћим такмичењима, стављена је тачка на још један такав подухват. Основа је поново била добра, али је изостанак резултата покварио укупну слику и представљао повод да се још једном крене из почетка.
Упражњено место тренера Црвене звезде, овог пута заузео је Ибон Наваро. Шпанац је неминовно важан додатак тиму с Малог Калемегдана и једно од најбољих решења за којим је управа клуба могла да посегне у овом тренутку. Педесетогодишњи стратег је претходно у Малаги показао да може да успостави прави систем и оствари резултате. Делује као да би управо Наваро могао да буде човек који ће да направи искорак, само уколико му се пружи адекватна шанса, укаже поверење и да време.
Ипак, поучени претходним искуствима, можемо да закључимо да стрпљење није баш јача страна црвено-белих. О томе сведочи и невероватан податак да је Црвена звезда од 2018. променила чак 10 тренера… Душан Алимпијевић, Миленко Топић, Милан Томић, Андрија Гавриловић, Саша Обрадовић, Дејан Радоњић, Владимир Јовановић, Душко Ивановић и Јанис Сферопулос су на својој кожи осетили да се неуспех не прашта на Малом Калемегдану.
Примера ради, шампион Европе – Олимпијакос је у идентичном интервалу променио само три стручњака. Исто су урадили и Реал Мадрид, Олимпија Милано и Макаби из Тел Авива. Квартет клубова који комбиновано има 24 континенталне титуле билу су најстрпљивији према шефовима струке у претходном периоду.
Не рачунајући апсолутног рекордера – Црвену звезду (10), највише тренера у протеклих осам година је променио Панатинаикос. Иза Зелених је неколико кризних година током којих су имали чак седам различитих стручњака… Занимљиво је и да су припадници „високог друштва” европске кошарке од 2018. у просеку имали 5,2 промене на клупи. То значи да су београдски црвено-бели стручњаке смењивали дупло чешће у односу на остале евролигаше. Укупно 10 тренера, а чак 11 промена, с обзиром на то да је Саша Обрадовић у два мандата предводио Црвену звезду, енормна је цифра за стандарде друге најјаче лиге света. Компарације ради, вечити ривал, Партизан, избројао је само пет тренерских смена у том временском периоду.
Стиче се утисак да су управо континуитет и системски рад нешто што је црвено-белима недостајало претходних година, како би остварили европске амбиције. Пречесте промене тренера, самим тим и тимског идентитета резултовале су слабим транзиционим периодима и изостанком резултата.
Пред Црвеном звездом је нови почетак са Ибоном Наваром, а управо од фактора поверења и времена могао би да зависи и успех целокупног пројекта.
КОНТИНУИТЕТ - ПУТ УСПЕХА
Олимпијакос, Реал Мадрид и Фенербахче су се у годинама за нама усталили као учесници фајнал-фора. Управо ови европски великани били су стрпљиви са својим тренерима и веровали у њихову филозофију и идеје. Реал Мадрид и Олимпијакос су од 2018. променили само по три тренера – најмање у Европи, док су истанбулски Канаринци то учинили пет пута. Такође, Барселона је променила пет тренера, баш као и Валенсија или Хапоел Тел Авив – учесници прошлосезонског плеј-офа. Тимови који су ређе мењали шефа струке имали су успешније сезоне у претходних неколико година, што само сведочи о важности континуитета и постојању система.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
