„Рад у мојој души до краја живота”

Иако је био велика нада Црвене звезде, Душко Ајдер је пуну афирмацију доживео у Раду. Рођен је 6. децембра 1958. у Београду. И данас је чврсто везан за главни град Србије.

- Кратко сам боравио у иностранству, скоро цео живот сам у Београду. Дружим се са пријатељима, вршњацима, најчешће са некадашњим фудбалерима. Другујем с њима и уживамо у лепотама српске метрополе - прича Душко Ајдер.

Почетак његове каријере наговештавао је да ће израсти у Звездиног великана.

- Почео сам са 11 година у Хајдуку са Лиона. Постојао је човек који је обилазио школе и тражио талентовану децу. Тако је и мене приметио на првенству школе „Ћирило и Методије”. Позвао је мене и још неколико дечака. Отишли смо на годину дана у Хајдук. Онда ме приметио Тома Милићевић и позвао ме да пређем у Црвену звезду, где сам провео период од 1972. до 1978. године, кад сам прешао у Рад.

Некадашњи дефанзивац био је део генерације коју су чинили Милан Јанковић, Недељко Милосављевић и остали.

- Одиграо сам само једну такмичарску утакмицу за први тим Црвене звезде, у Сарајеву против Жељезничара. у дресу репрезентације Југославије повредио сам менискус. Морао сам на операцију. Опоравак је трајао пола године. Хтели су ме Олимпија и Ријека, нисам хтео да идем из Београда. Отишао сам на доказивање у Рад. Сви су веровали да ћу се ускоро вратити у Звезду, али сам остао на Бањици.

Шансу коју је чекао у Љутице Богдана Ајдер је добио у Црнотравској. Постао је један од најпознатијих играча Рада. Бираним речима говори о времену проведеном међу Грађевинарима.

- Био је то прелеп период, који се за мене мало и продужио. Затекао сам тамо дивно друштво: Кантара, Радојичића, Спасића, Коковића... Доста њих је било у Звезди и Партизану, па су дошли у Рад. Дружење је било изврсно, неки су се знали из средње школе и са факултета. Углавном, сви смо били из Београда. За мене је то незабораван период.

Тим небескоплавих у то време чинили су Душан Милинковић, Богдан Корак, Чедомир Ђоинчевић...

- Касније су стигли млађи. Ђукић, Радача, Милинковић, Владимир Југовић, који је дошао на позајмицу из Звезде. Било је ту много квалитетних играча и кад смо играли у Другој лиги, до 1987. Многи су студирали, међу њима и ја. Другарство је било на првом месту, владала је сјајна атмосфера.

Ајдер је лета 1991. тишао је у Турску, где је играо за Анкарагучу. Лепа искуства носи из тог периода.

- Кад сам дошао тамо, имао сам већ 32 године. Дочекали су ме Радача, Зија Швракић и Шаботић. Људи су волели фудбал, стадиони су били пуни. Тешко сам се уклопио, играо сам у дефанзиви. Пошто је то било при крају каријере, играо сам опуштено. Турци су били гостољубиви, а наша амбасада отворена. Било је прелепо.

Душко је играо је и за португалску Леку.

- Тамо је било још лепше. Провео сам две године у Португалији. Довели су ме на наговор мог кума Чеде Ђоинчевића. Тамо су били и Филиповић, Драшковић и многи играчи са простора некадашње Југославије. Уживала је цела породица. Океанска земља са прелепим плажама. Онда сам поново повредио менискус, што је био сигнал да завршим каријеру. Имао сам 36 година.

Ајдер данас живи, ради и ствара у родном Београду.

- Имао сам фирме са пријатељима, био је то бизнис. Сада сам пензионер, као и супруга већ две године. Деца су у иностранству. Значајан број ветерана Рада ишао је на позив Марка Николића у Атину. Присуствовали смо освајању титуле АЕК-а. Имам контакте са некадашњим саиграчима, виђамо се кад нам ситуација дозволи.

И даље одржава контакте и са некадашњим саиграчима из Звезде. Каже да има присне односе са најтрофејнијим српским клубом.

- Секцију ветерана водили су Кантар и Саша Марковић. Сада су тамо неки други људи: Бошко Ђуровски и Неђа Милосављевић. Одем повремено. Имам одличне контакте са њима. Нажалост, учестале су и комеморације, па се и тада виђамо.

У најави – велики Душко Ајдер. На терену исто тако, само у дресовима других клубова, а не његове Црвене звезде. Ишао је тежим путем до циља, али је до њега стигао. Као победник!