Иако је имао понуде од сплитског Хајдука, Црвене звезде и њујоршког Космоса, Гезим Љаља читав фудбалски век провео је у једном клубу – Галеници, данашњем Земуну! Од најпопуларнијег спорта није много зарадио, па данас живи од лепих сећања и успомена.
За Љаљу су као играча били заинтересовани многи, а он је целу каријеру остао веран Земунцима. Био је и члан млађих селекција Југославије. Хтели су га Хајдук и Црвена звезда, али он је остао веран клубу из Горње вароши.
Рођен је 25. јула 1956. у Ђаковици. Каријеру је започео у Влазнимију. Фудбалски почеци слични неким другим.
- Као сва деца, и мени је највећа разонода био фудбал. Међутим, ја сам се тада уписао у Гимнастичарско друштво Партизан у Ђаковици. И био сам прилично добар, освојио треће место на пионирском шампионату Србије. Онда су моји другари извршили притисак да се потпуно окренем фудбалу. Послушао сам их и каријеру започео у Влазнимију. Дакле, та моја каријера почела је спонтано - каже Гезим Љаља.
Хтео га је Хајдук, али он је отишао у Галенику и тамо дебитовао са 16 година.
- Постоји део живота с којим не управљате ви. Негде 1968. или 1969. био је турнир република и покрајина. Представљао сам Косово у Борову. Тадашњи селектор био је Анте Биће Младинић. Касније је сличан турнир организован у Приштини. Он ме је одвезао ме до мојих родитеља. Објаснио је да сам прерастао своју средину, да би могао прећи у Хајдук и у Сплит. Међутим, тада је тренер Земуна дошао да води Влазними. И пошто сам са омладинском селекцијом Југославије ишао на турнир у Монте Карло, дошао сам у Земун и ту био гост неколико дана. По повратку с међународног турнира мени се све свидело у Земуну, а поготово је на мене оставила утисак чињеница да је тренер Земуна Стјепан Бобек. Он је за мене, али и многе друге, био ауторитет посебног кова. То је пресудило да дођем у Галенику.
Љаља је Галеници је био веран од 1970. до 1984. На више од 350 утакмица одушевљавао је навијаче плаво-зелених брзином, експлозивношћу, дриблинзима и головима.
- Дошао сам из мале средине и онда одједном био у великом фудбалском свету, у могућности да играм против највећих југословенских клубова. Фудбал је тада био испред пуке зараде. Пријатељство је било на првом месту. Тај ентузијазам је чуда чинио. Пуни стадиони, добра игра. То ме је фасцинирало да никада тај период каријере не могу и не желим заборавити.
Његове три љубави су музика, сликарство и фудбал. Сам их је поредао по приоритетима.
- Постоји нешто што најснажније доприноси да се искажу емоције. То је музика. Читао сам добре књиге, гледао врхунске филмове, али први тактови неке нумере остављају на мене најдубље утиске. Музика је увек била уз мене, па и онда кад нисам био расположен, увек ме је расположила. У Београду сам, после Ивана Голца, био највећи колекционар носача звука. Због простора, морао сам да смањим тај фонд, али музика је нераскидиви део љубави у мом животу.
Гезима је хтела Црвена звезда, али није постао члан црвено–беле породице.
- Имао сам много понуда, Звезда је била најупорнија. Сви су ме сматрали дететом Галенике. Играли смо полуфинале Купа Југославије против црвено-белих. Драган Џајић је тражио разговор са мном, а није се противио ни тренер Бранко Станковић. Међутим, људи из Галенике били су искључиви, нису хтели ни да чују да ме пусте на Топчидер. То није било коректно према мени.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
