Iako je imao ponude od splitskog Hajduka, Crvene zvezde i njujorškog Kosmosa, Gezim Ljalja čitav fudbalski vek proveo je u jednom klubu – Galenici, današnjem Zemunu! Od najpopularnijeg sporta nije mnogo zaradio, pa danas živi od lepih sećanja i uspomena.
Za Ljalju su kao igrača bili zainteresovani mnogi, a on je celu karijeru ostao veran Zemuncima. Bio je i član mlađih selekcija Jugoslavije. Hteli su ga Hajduk i Crvena zvezda, ali on je ostao veran klubu iz Gornje varoši.
Rođen je 25. jula 1956. u Đakovici. Karijeru je započeo u Vlaznimiju. Fudbalski počeci slični nekim drugim.
- Kao sva deca, i meni je najveća razonoda bio fudbal. Međutim, ja sam se tada upisao u Gimnastičarsko društvo Partizan u Đakovici. I bio sam prilično dobar, osvojio treće mesto na pionirskom šampionatu Srbije. Onda su moji drugari izvršili pritisak da se potpuno okrenem fudbalu. Poslušao sam ih i karijeru započeo u Vlaznimiju. Dakle, ta moja karijera počela je spontano - kaže Gezim Ljalja.
Hteo ga je Hajduk, ali on je otišao u Galeniku i tamo debitovao sa 16 godina.
- Postoji deo života s kojim ne upravljate vi. Negde 1968. ili 1969. bio je turnir republika i pokrajina. Predstavljao sam Kosovo u Borovu. Tadašnji selektor bio je Ante Biće Mladinić. Kasnije je sličan turnir organizovan u Prištini. On me je odvezao me do mojih roditelja. Objasnio je da sam prerastao svoju sredinu, da bi mogao preći u Hajduk i u Split. Međutim, tada je trener Zemuna došao da vodi Vlaznimi. I pošto sam sa omladinskom selekcijom Jugoslavije išao na turnir u Monte Karlo, došao sam u Zemun i tu bio gost nekoliko dana. Po povratku s međunarodnog turnira meni se sve svidelo u Zemunu, a pogotovo je na mene ostavila utisak činjenica da je trener Zemuna Stjepan Bobek. On je za mene, ali i mnoge druge, bio autoritet posebnog kova. To je presudilo da dođem u Galeniku.
Ljalja je Galenici je bio veran od 1970. do 1984. Na više od 350 utakmica oduševljavao je navijače plavo-zelenih brzinom, eksplozivnošću, driblinzima i golovima.
- Došao sam iz male sredine i onda odjednom bio u velikom fudbalskom svetu, u mogućnosti da igram protiv najvećih jugoslovenskih klubova. Fudbal je tada bio ispred puke zarade. Prijateljstvo je bilo na prvom mestu. Taj entuzijazam je čuda činio. Puni stadioni, dobra igra. To me je fasciniralo da nikada taj period karijere ne mogu i ne želim zaboraviti.
Njegove tri ljubavi su muzika, slikarstvo i fudbal. Sam ih je poredao po prioritetima.
- Postoji nešto što najsnažnije doprinosi da se iskažu emocije. To je muzika. Čitao sam dobre knjige, gledao vrhunske filmove, ali prvi taktovi neke numere ostavljaju na mene najdublje utiske. Muzika je uvek bila uz mene, pa i onda kad nisam bio raspoložen, uvek me je raspoložila. U Beogradu sam, posle Ivana Golca, bio najveći kolekcionar nosača zvuka. Zbog prostora, morao sam da smanjim taj fond, ali muzika je neraskidivi deo ljubavi u mom životu.
Gezima je htela Crvena zvezda, ali nije postao član crveno–bele porodice.
- Imao sam mnogo ponuda, Zvezda je bila najupornija. Svi su me smatrali detetom Galenike. Igrali smo polufinale Kupa Jugoslavije protiv crveno-belih. Dragan Džajić je tražio razgovor sa mnom, a nije se protivio ni trener Branko Stanković. Međutim, ljudi iz Galenike bili su isključivi, nisu hteli ni da čuju da me puste na Topčider. To nije bilo korektno prema meni.
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
