Од сина пастира до Принца Персије

Објективно гледано, ниједној репрезентацији на Мондијалу није теже него Ирану, наравно, не из спортских разлога, већ из неких који немају никакве везе са спортом – ратно стање и политичке раз-мирице са Сједињеним Америчким Државама, бирократске игрице организатора.

Упркос свему, на мечу против фаворизоване Белгије видело се да Принчеви Персије дају све од себе да превазиђу све тешкоће и то им засад успева.

Помало је тужно и дегутантно било чути како домаћи навијачи на стадиону Софи у Лос Анђелесу звижде иранској химни, истина, није то ни први ни последњи пут, али и због тога навијачи са стране свакако су били задовољни виђеним у овом мечу и поред тога што је завршен без голова.

Било је сијасет шанси на обе стране, у 25. минуту после уигране акције Иран је затресао мрежу поготком најбољег нападача Мехдија Таремија, али потом је гол поништен због офсајда од неколико центиметара.

Црвени ђаволи промашили су бар пет зицера, прописно се испромашивао Максим де Кујпер, а прославио се голман Алиреза Беиранванд (33), који је са седам одбрана био јунак меча.

Иза голмана азербејџанског Трактора је занимљива животна прича у којој дефинитивно није био предодређен да се бави фудбалом. Одрастао је у номадској породици као најстарији син, био је пастир, а отац му је бранио да тренира следећим речима:

- То је игра, није посао!

Међутим, љубав према фудбала нагнала га је на очајнички потез, као адолесцент побегао је од породице, некако стигао до 500 километара удаљеног главног града, Техерана, једно време живео као бескућник, спавао на улици, потом чистио улице, само да би испунио сан.

Уз мало среће, почео је да тренира у једном локалном клубу, спавао је у сали за молитве у близини Азади торња, најпознатијег споменика у Техерану, а на крају је постао оно што је желео – голман.

- Преживео сам много тешкоћа да бих остварио снове. Али, не пада ми на памет да их заборавим, јер су ме оне начиниле човеком какав сам данас – вели сјајни чувар мреже коме је ово био 88 меч у репрезентацији.

Не треба заборавити да је ово Ирану други бод на турниру, после ремија са Новим Зеландом, где је уписао такође неколико изванредних интервенција.

Вратио се за трен у прошлост:

- Мој отац је човек старог кова, није уопште волео фудбал. Тражио је да радим, чак ми је једном поцепао дрес и рукавице, па сам неколико мечева бранио голим шакама – присетио се. – Дешавало ми се да немам где да спавам, па сам спавао испред улаза у клуб. Кад сам се једног јутра пробудио, видео сам да су ми пролазници остављали ситниш мислећи да сам просјак. Тада сам први пут после дуже времена приуштио себи прави доручак.

Кад је тренер сазнао за то, замолио је неколико старијих саиграча да спава код њих, а онда је почео да ради код оца једног од њих, у фабрици за производњу хаљина. Потом је нашао посао у перионици аутомобила, са висином од 195 сантиметара постао је „специјалиста за џипове”. Сећа се, једном је опрао ауто легендарном нападачу Алију Даеију.

Уследио је узлет у каријери, постао је члан клуба Нафт, али наставио је да ради, у пицерији, где је увече спавао.

Само у једном тренутку је размишљао да одустане, али од тога га је одговорио тренер и није погрешио: убрзо је постао репрезентативац Ирана у слекцији до 23 године, па први голман Нафта, а први пут се прославио 2014. тако што је асистирао за гол против будућег клуба, Трактора, бацио је лопту руком саиграчу дубоко на половину противника и изазвао дивљење.

Први голман А тима Ирана постао је 2015, три године касније учествовао је на Мондијалу у Русији. Бранио је и за Антверпен и Боависту, па се вратио у домовину, у редове највећег клуба, Персеполиса, да би потом отишао у поменути Трактор где је и данас. Живот је чудо.