Od sina pastira do Princa Persije

Objektivno gledano, nijednoj reprezentaciji na Mondijalu nije teže nego Iranu, naravno, ne iz sportskih razloga, već iz nekih koji nemaju nikakve veze sa sportom – ratno stanje i političke raz-mirice sa Sjedinjenim Američkim Državama, birokratske igrice organizatora.

Uprkos svemu, na meču protiv favorizovane Belgije videlo se da Prinčevi Persije daju sve od sebe da prevaziđu sve teškoće i to im zasad uspeva.

Pomalo je tužno i degutantno bilo čuti kako domaći navijači na stadionu Sofi u Los Anđelesu zvižde iranskoj himni, istina, nije to ni prvi ni poslednji put, ali i zbog toga navijači sa strane svakako su bili zadovoljni viđenim u ovom meču i pored toga što je završen bez golova.

Bilo je sijaset šansi na obe strane, u 25. minutu posle uigrane akcije Iran je zatresao mrežu pogotkom najboljeg napadača Mehdija Taremija, ali potom je gol poništen zbog ofsajda od nekoliko centimetara.

Crveni đavoli promašili su bar pet zicera, propisno se ispromašivao Maksim de Kujper, a proslavio se golman Alireza Beiranvand (33), koji je sa sedam odbrana bio junak meča.

Iza golmana azerbejdžanskog Traktora je zanimljiva životna priča u kojoj definitivno nije bio predodređen da se bavi fudbalom. Odrastao je u nomadskoj porodici kao najstariji sin, bio je pastir, a otac mu je branio da trenira sledećim rečima:

- To je igra, nije posao!

Međutim, ljubav prema fudbala nagnala ga je na očajnički potez, kao adolescent pobegao je od porodice, nekako stigao do 500 kilometara udaljenog glavnog grada, Teherana, jedno vreme živeo kao beskućnik, spavao na ulici, potom čistio ulice, samo da bi ispunio san.

Uz malo sreće, počeo je da trenira u jednom lokalnom klubu, spavao je u sali za molitve u blizini Azadi tornja, najpoznatijeg spomenika u Teheranu, a na kraju je postao ono što je želeo – golman.

- Preživeo sam mnogo teškoća da bih ostvario snove. Ali, ne pada mi na pamet da ih zaboravim, jer su me one načinile čovekom kakav sam danas – veli sjajni čuvar mreže kome je ovo bio 88 meč u reprezentaciji.

Ne treba zaboraviti da je ovo Iranu drugi bod na turniru, posle remija sa Novim Zelandom, gde je upisao takođe nekoliko izvanrednih intervencija.

Vratio se za tren u prošlost:

- Moj otac je čovek starog kova, nije uopšte voleo fudbal. Tražio je da radim, čak mi je jednom pocepao dres i rukavice, pa sam nekoliko mečeva branio golim šakama – prisetio se. – Dešavalo mi se da nemam gde da spavam, pa sam spavao ispred ulaza u klub. Kad sam se jednog jutra probudio, video sam da su mi prolaznici ostavljali sitniš misleći da sam prosjak. Tada sam prvi put posle duže vremena priuštio sebi pravi doručak.

Kad je trener saznao za to, zamolio je nekoliko starijih saigrača da spava kod njih, a onda je počeo da radi kod oca jednog od njih, u fabrici za proizvodnju haljina. Potom je našao posao u perionici automobila, sa visinom od 195 santimetara postao je „specijalista za džipove”. Seća se, jednom je oprao auto legendarnom napadaču Aliju Daeiju.

Usledio je uzlet u karijeri, postao je član kluba Naft, ali nastavio je da radi, u piceriji, gde je uveče spavao.

Samo u jednom trenutku je razmišljao da odustane, ali od toga ga je odgovorio trener i nije pogrešio: ubrzo je postao reprezentativac Irana u slekciji do 23 godine, pa prvi golman Nafta, a prvi put se proslavio 2014. tako što je asistirao za gol protiv budućeg kluba, Traktora, bacio je loptu rukom saigraču duboko na polovinu protivnika i izazvao divljenje.

Prvi golman A tima Irana postao je 2015, tri godine kasnije učestvovao je na Mondijalu u Rusiji. Branio je i za Antverpen i Boavistu, pa se vratio u domovinu, u redove najvećeg kluba, Persepolisa, da bi potom otišao u pomenuti Traktor gde je i danas. Život je čudo.