Хванг пример идеалног странца

Судећи по учинку у досадашњем току летњег прелазног рока, чији је званичан почетак заказан за 2. јул,  Црвена звезда ће се и у новој сезони у великој мери ослањати на странце. Шампион Србије довео је Абуа Фанија (Црвена звезда), Лоизоса Лоизоуа (Хапоел Тел Авив), Мохамеда Чама (Трабзон) и Кристијана Балова (Славија, Софија). За сада, на Маракану није стигла ниједна домаћа аквизиција.

Осврт на учинак на тржишту играча пре осам и девет година, довољан је показатељ колико се политика трансфера црвено-белих променила. Примера ради, наш најтрофејнији клуб је у сезони 2018/19. кад је први пут ушао у Лигу шампиона, у првој једанаесторици имао више играча са српским него иностраним пасошем.

У реванш мечу плеј-офа за европску елиту против Салцбурга, на терену је било чак 10 играча са наших простора, док је једини странац био Мохамед Ел Фарду Бен.

Интернационалац са Коморских Острва имао је посебно вече у Моцартовом граду. Бен се са два гола вредна уласка међу најбоље европске тимове уписао златним словима у историју клуба.

Многи играчи чекали су тада исход Звездине борбе за Лигу шампиона, а успешан епилог их је определио да појачају српског великана. Такав случај био је пре свега код Марка Марина, али и повратника Ричмонда Боаћија, чији је други „мандат” био далеко испод очекивања. Ебесилио је тад оставио солидан утисак, али неће се ни његова епизода на стадиону „Рајко Митић” дуго памтити.

Највећи промашај у том прелазном року био је долазак Кафуа. Деловало је да ће поновити партије из Лудогореца, а испоставило се на крају да није био ни близу.

Окосница екипе су били домаћи играчи, годину раније у клуб су се вратили Вујадин Савић и Филип Стојковић који су добро знали шта значи Црвена звезда. Исто се може констатовати и за Ненада Крстичића, чије је искуство било и више него потребно у том моменту.

Јасно је да је прилив новца од Лиге шампиона у великој мери утицао на то како ће црвено-бели изгледати на тржишту.

У прилог томе говори податак да је Боаћи купљен после уласка у најпрестижније такмичење за два и по милиона евра, док  су данас, два појачања, тачније Кристијан Балов и Лозиос Лоиузу заједно плаћени шест милиона евра.

У сезони 2019/20. црвено-бели дрес носили су Кањас, Гарсија, Боаћи и Томане, а при крају прелазног рока су дошли Ван ла Пара и Жандер. Учинак последње двојице заборављен је и пре него што су отишли из клуба, истина Бразилац Жандер упамћен је као трагичар у другом мечу са Олимпијакосом у групној фази Лиге шампиона, кад је у последњем минуту направио једанаестерац и Звезда је освојила четврто уместо трећег места. У очи упада и податак да је Ван Ла Пара постигао само један гол за нашег великана.

Било је јасно да су у том периоду црвено-бели лутали са избором оних који би требали да праве разлику на терену и да су странци били лошији од просечних српских играча.

Нагла промена и допринос играча са страним пасошем (неки су имали и српски попут Гелора Канге) био је све већи из сезоне у сезону. У односу раније периоде црвено-бели су постајали све конкретнији на тржишту и доводили мало звучније новајлије за које се на крају испоставило да су једна од најбољих појачања.

У сезони 2024/25. црвено-бели су у саставу имали чак седморицу странаца од којих су се највише истакли Ин Беом Хванг, можда и најбољи инострани играч, Насер Ђига који је касније продат у Вулверхемптон.

Корејац је идеални пример како треба да игра  странац у Звезди. Делује да ће такви играчи тешко долазити у Србију, осим ако нису испод радара најбољих екипа или се тек пробијају до њих.

У сезони која тек треба да почне Црвена звезда је више фокусирана на стране и делује да ће их, бар у овом моменту имати више него домаћих играча.

Поред њих, добар утисак оставили су Јунг Ву Сеол и Бруно Дуарте који су још у клубу, а делује да би први играч после Светског првенства могао себи додатно да дигне цену и напусти клуб (има и клаузулу да може да оде за пет и по милиона евра), што сигурно не би било по мери Дејана Станковића који би волео да види репрезентативца Јужне Кореје још у екипи.

У последњих седам година постало је и нормално да млађи играчи чешће добијају прилику. Примера ради, Дејан Јовељић који је некад сматран пројектом клуба одиграо је свега две утакмице у Лиги шампиона и то после уласка с клупе, док је Андрија Максимовић био у прилици да одигра чак седам утакмица у елитном такмичењу, а некад је имао и улогу стартера.

Вељко Милосављевић је за кратко време одиграо неколико утакмица, постао интересантан, чак није дошао ни у прилику да игра више у европским такмичењима, учествовао је само у квалификацијама, што је било довољно да буде продат у Премијер лигу Енглеске, тачније Борнмут.

У прошлој сезони црвено-бели су користили најчешће по седам странаца, док су остатак били домаћи играчи који су већ годинама на Маракани.

Голман Матеус Магаљаеш је у потпуности оправдао очекивања, као и Наир Тикнизјан и Јунг Ву Сеол који су одиграли највише утакмица и показали да у континуитету могу да пружају добре партије.

Не могу генерације да се пореде, али делује да би учинак садашњих странаца могао да се мери и са приказаним од домаћих ведета Милана Родића, Филипа Стојковића, Милана Борјана…

Може да се полемише о учинцима Теба Учене, Родригаа, а лупа, и поред тога што је показао неколико пута да је ниво изнад свих осталих свакако пада и на Марка Арнаутовића. Србин са аустријским држављанством дошао је као велико појачање из Интера и неколико пута је показао зашто је у већем  делу каријере играо у најјачим клубовима. Прекаљени нападач и актуелни учесник било је ту и доста повреда, пада у форми, а пре свега доста промашаја, као што је случај у реваншу против Лила.

Бруно Дуарте је оставио солидан утисак.

Мирко Иванић и Александар Катаи су последњи играчи старије генерације које су постале синоним за успехе. Катаи је покупио ловорике прошле сезоне као најефикаснији стрелац и најбољи играч домаћег шампионата.