Sudeći po učinku u dosadašnjem toku letnjeg prelaznog roka, čiji je zvaničan početak zakazan za 2. jul, Crvena zvezda će se i u novoj sezoni u velikoj meri oslanjati na strance. Šampion Srbije doveo je Abua Fanija (Crvena zvezda), Loizosa Loizoua (Hapoel Tel Aviv), Mohameda Čama (Trabzon) i Kristijana Balova (Slavija, Sofija). Za sada, na Marakanu nije stigla nijedna domaća akvizicija.
Osvrt na učinak na tržištu igrača pre osam i devet godina, dovoljan je pokazatelj koliko se politika transfera crveno-belih promenila. Primera radi, naš najtrofejniji klub je u sezoni 2018/19. kad je prvi put ušao u Ligu šampiona, u prvoj jedanaestorici imao više igrača sa srpskim nego inostranim pasošem.
U revanš meču plej-ofa za evropsku elitu protiv Salcburga, na terenu je bilo čak 10 igrača sa naših prostora, dok je jedini stranac bio Mohamed El Fardu Ben.
Internacionalac sa Komorskih Ostrva imao je posebno veče u Mocartovom gradu. Ben se sa dva gola vredna ulaska među najbolje evropske timove upisao zlatnim slovima u istoriju kluba.
Mnogi igrači čekali su tada ishod Zvezdine borbe za Ligu šampiona, a uspešan epilog ih je opredelio da pojačaju srpskog velikana. Takav slučaj bio je pre svega kod Marka Marina, ali i povratnika Ričmonda Boaćija, čiji je drugi „mandat” bio daleko ispod očekivanja. Ebesilio je tad ostavio solidan utisak, ali neće se ni njegova epizoda na stadionu „Rajko Mitić” dugo pamtiti.
Najveći promašaj u tom prelaznom roku bio je dolazak Kafua. Delovalo je da će ponoviti partije iz Ludogoreca, a ispostavilo se na kraju da nije bio ni blizu.
Okosnica ekipe su bili domaći igrači, godinu ranije u klub su se vratili Vujadin Savić i Filip Stojković koji su dobro znali šta znači Crvena zvezda. Isto se može konstatovati i za Nenada Krstičića, čije je iskustvo bilo i više nego potrebno u tom momentu.
Jasno je da je priliv novca od Lige šampiona u velikoj meri uticao na to kako će crveno-beli izgledati na tržištu.
U prilog tome govori podatak da je Boaći kupljen posle ulaska u najprestižnije takmičenje za dva i po miliona evra, dok su danas, dva pojačanja, tačnije Kristijan Balov i Lozios Loiuzu zajedno plaćeni šest miliona evra.
U sezoni 2019/20. crveno-beli dres nosili su Kanjas, Garsija, Boaći i Tomane, a pri kraju prelaznog roka su došli Van la Para i Žander. Učinak poslednje dvojice zaboravljen je i pre nego što su otišli iz kluba, istina Brazilac Žander upamćen je kao tragičar u drugom meču sa Olimpijakosom u grupnoj fazi Lige šampiona, kad je u poslednjem minutu napravio jedanaesterac i Zvezda je osvojila četvrto umesto trećeg mesta. U oči upada i podatak da je Van La Para postigao samo jedan gol za našeg velikana.
Bilo je jasno da su u tom periodu crveno-beli lutali sa izborom onih koji bi trebali da prave razliku na terenu i da su stranci bili lošiji od prosečnih srpskih igrača.
Nagla promena i doprinos igrača sa stranim pasošem (neki su imali i srpski poput Gelora Kange) bio je sve veći iz sezone u sezonu. U odnosu ranije periode crveno-beli su postajali sve konkretniji na tržištu i dovodili malo zvučnije novajlije za koje se na kraju ispostavilo da su jedna od najboljih pojačanja.
U sezoni 2024/25. crveno-beli su u sastavu imali čak sedmoricu stranaca od kojih su se najviše istakli In Beom Hvang, možda i najbolji inostrani igrač, Naser Điga koji je kasnije prodat u Vulverhempton.
Korejac je idealni primer kako treba da igra stranac u Zvezdi. Deluje da će takvi igrači teško dolaziti u Srbiju, osim ako nisu ispod radara najboljih ekipa ili se tek probijaju do njih.
U sezoni koja tek treba da počne Crvena zvezda je više fokusirana na strane i deluje da će ih, bar u ovom momentu imati više nego domaćih igrača.
Pored njih, dobar utisak ostavili su Jung Vu Seol i Bruno Duarte koji su još u klubu, a deluje da bi prvi igrač posle Svetskog prvenstva mogao sebi dodatno da digne cenu i napusti klub (ima i klauzulu da može da ode za pet i po miliona evra), što sigurno ne bi bilo po meri Dejana Stankovića koji bi voleo da vidi reprezentativca Južne Koreje još u ekipi.
U poslednjih sedam godina postalo je i normalno da mlađi igrači češće dobijaju priliku. Primera radi, Dejan Joveljić koji je nekad smatran projektom kluba odigrao je svega dve utakmice u Ligi šampiona i to posle ulaska s klupe, dok je Andrija Maksimović bio u prilici da odigra čak sedam utakmica u elitnom takmičenju, a nekad je imao i ulogu startera.
Veljko Milosavljević je za kratko vreme odigrao nekoliko utakmica, postao interesantan, čak nije došao ni u priliku da igra više u evropskim takmičenjima, učestvovao je samo u kvalifikacijama, što je bilo dovoljno da bude prodat u Premijer ligu Engleske, tačnije Bornmut.
U prošloj sezoni crveno-beli su koristili najčešće po sedam stranaca, dok su ostatak bili domaći igrači koji su već godinama na Marakani.
Golman Mateus Magaljaeš je u potpunosti opravdao očekivanja, kao i Nair Tiknizjan i Jung Vu Seol koji su odigrali najviše utakmica i pokazali da u kontinuitetu mogu da pružaju dobre partije.
Ne mogu generacije da se porede, ali deluje da bi učinak sadašnjih stranaca mogao da se meri i sa prikazanim od domaćih vedeta Milana Rodića, Filipa Stojkovića, Milana Borjana…
Može da se polemiše o učincima Teba Učene, Rodrigaa, a lupa, i pored toga što je pokazao nekoliko puta da je nivo iznad svih ostalih svakako pada i na Marka Arnautovića. Srbin sa austrijskim državljanstvom došao je kao veliko pojačanje iz Intera i nekoliko puta je pokazao zašto je u većem delu karijere igrao u najjačim klubovima. Prekaljeni napadač i aktuelni učesnik bilo je tu i dosta povreda, pada u formi, a pre svega dosta promašaja, kao što je slučaj u revanšu protiv Lila.
Bruno Duarte je ostavio solidan utisak.
Mirko Ivanić i Aleksandar Katai su poslednji igrači starije generacije koje su postale sinonim za uspehe. Katai je pokupio lovorike prošle sezone kao najefikasniji strelac i najbolji igrač domaćeg šampionata.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
