Браћа Ђурић Звездина и будућност Србије

Тренинзи, школска настава на даљину, серије, филмови, одмор и тако у круг. Ништа чудно, јер су животи у опасности широм света, па и не чуди нови начин живљења.

Дечачки дани управо овако пролазе и у дому породице Ђурић. Браћа Андреј и Лазар, београдска деца, жале што не смеју да истрче на зелене тепихе иза јужне трибине нашег највећег стадиона. Као да је давно била средина марта кад је лопта званично стала у Србији.

– Победиће наш народ и овај вирус. Срби су познати као снажни, истрајни и храбри људи, тако да не сумњам да ће и пандемија короне да се нађе под нашим ногама – уверава Андреј, капитен у омладинском тиму Графичара, до пре пола године вођа кадета Црвене звезде, старијег брата популарних „љубичастих” са Сењака.

Стамени дефанзивац рођен је 21. септембра 2003. године, један је од ослонаца у екипи тренера Дејана Симића.

– Нема, на жалост, дружења са лоптом, а то ми мањка у великој мери и не само мени. Збијамо шале код куће, у слободно време, углавном брат Лазар и ја, ту су наши другари да нам се прикључе у разним занимацијама у ово чудно, тешко доба, преко скајпа или наше групе. Добили смо од тренера одличан програм рада у овим заиста несвакидашњим околностима, ипак, задовољство је што имамо сјајне фудбалске учитеље. Тако је од малих ногу на Маракани. Огромна предност је што заједно радимо у породичном амбијенту, имамо на располагању двориште, међутим, није лако без људи, наше Црвене звезде, пре свега. Сналазимо се, како-тако, иде нам сјајно, све је лако уз осмехе.

Старији од Ђурића предводи последњих година млађе селекције црвено-белих из Љутице Богдана са траком око руке.

– Брат и ја навикли смо да тренирамо у породичном амбијенту, тако вежбамо целе године. Имамо скоро све справе за несметани рад, организовани смо у све-му. Са Лазаром делим исту собу од рођења, слажемо се у свему, бодримо и боримо за место испод фудбалског сунца. Спорт нам је у глави, буквално све у животу. Пуцамо од снаге, тежимо циљу, нема у нашим разговорима млађи-старији. Фудбал и школа су на првом месту, уз филмове, серије, не губимо време узалуд, похађамо онлајн часове у склопу Средње школе „Црњански”. Човек све стигне кад има план – рекао је Андреј.

Лазар је светлост дана угледао 8. јануара 2005. Талентовани везиста на располагању је Владе Вучића, тренера Звездиних млађих кадета.

– Недостаје нам наш клуб, друштво, тренери... Такмичење, да не заборавим. Тренирамо добро, то је смисао живота спортисте. Уклапамо обавезе у школи и спорту, ништа лепше кад задовољан почињеш слушање наставе или уобичајене вежбе – у даху је беседио Лазар.

Потичу из спортске породице, не чуди што осим упорног стицања знања уче нове животне и фудбалске лекције уз војничку дисциплину.

– Ни специфичне околности не представљају нам баш никакав проблем. Имамо подршку родитеља, сестре, фамилије. Највише радимо вежбе снаге, конкретно, сваког дана заступљен је сваки део тренинга у нашем породичном кутку – нагласио је млађани Лазар у тренуцима паузе између школских и фудбалских задатака.