Рашко Катић играо у Звезди и Партизану, био са Орловима, сада гаји боровнице у сред Шумадије

Прича о Рашку Катићу је несвакидашња и по свему оригинална, не знамо да има сличне у врхунској кошарци. Не Србије и региона, већ Европе, да не идемо даље.

Почео је да тренира са 20 година, за две и по сезоне играња у Радничком и Застави заслужио је позив Црвене звезде, имао је непуне 24 године. Кратко се задржао, да би се преселио у Турску, а потом у Тибинген, у Бундес лигу.

У Србију се вратио са 29 година, Стеван Караџић га је довео у Хемофарм. Наредне сезоне је прешао у Партизан, а после две међу црно-белима се вратио на Мали Калемегдан.

У репрезентацији је дебитовао у 33.години на Евробаскету у Словенији, као најстарији позвани играч у дугој историји наше кошарке, да би 2014. освојио сребрну медаљу на Мундобаскету у Шпанији.

У најјачу лигу Европе, АЦБ отишао је исте године и носио дрес Сарагосе. Потом је четири године био у Белгији, прошлог лета објавио да је окончао каријеру, а онда не могавши да одоли позиву пријатеља из родног Крагујевца локални Раднички вратио у КЛС, бивајући најбољи играч Друге лиге.

Сложићете се да се овим путем не иде, није ни препоручљиво за оне слабих живаца, али се ипак може извући поента Катићеве каријере: никада није касно.

Кад се томе дода и да се успешно бави пољопривредом, добијамо мотив да позовемо овог атипичног спортисту, који је зарадио звање заслужног мајстора. Бирамо дан када пада киша, претпостављамо да није у пољу...

- Мени је природа увек била ближа него кошарка. Лета сам проводио подно Јухора,  у селу између Јагодине и Параћина, одакле ми је мама. Волео сам са баком да будем у башти, помажем јој и око домаћих животиња. У Крагујевцу смо становали на ободу Шумарица, тако да сам и ту имао тај спој са природом. Мене из тог периода нико и не зна, постао сам интересантан када сам постао познат кошаркаш. Али, љубав према природи се у међувремену није изгубила – уводи нас и читаоце Спортског журнала Катић у причу.

И повратком у Крагујевац...- нисмо стигли да завршимо питање.

- Желео сам да моја деца одрастају у здравој околини као што сам и ја. Да једу природну храну, а не генетски модификовану, са разним нездравим додацима. Тако смо заједно са породицом супругине сестре почели да производимо храну, али требала нам је главна грана која ће издржавати имање. И одлучили смо се за сађење боровница. Кренули смо прошлог лета, повратком у Крагујевац.

И где је земља?

- У Цветојевцу 9,5 км од наше куће. Купили смо земљу, тресет, пиљевину... све што је потребно за боровнице.

Боровнице у Шумадији?

- Нису то дивље боровнице, већ у саксијама, нешто слично као гајење цвећа. Одговара им клима и поднебље, надморска висина 200 метара, стижу после шпанских, а пре пољских. Тај тајминг је веома битан због продаје.

Влада пандемија корона вируса, ванредно је стање, полицијски сат, имате ли дозволу за одлазак на њиву.

- Наравно, моје газдинство је уредно регистровано.

Али, Ви сте још и кошаркаш, са непуних 40 година доминирали сте Другом лигом.

- Када сам се вратио кући позвали су ме стари другови са кошарке Иван Милошевић и Дарко Вељовић, схватио сам да ми тај концепт одговара и придружио сам се. Физички се одлично осећам, водим бригу о свом телу и док је тако играћу док ми не досади.

Колико пута тренирате?

- Једном дневно, остали два пута. Пре подне сам у пољу, на имању, кад завршим, истуширам се и правац дворана Језеро, на тренинг. Мени то није тешко, јер кошарку волим. Касно сам почео, али ми је тренер и пријатељ Микица Томовић коме много дугујем, усадио став да не играју године у крштеници већ тело. Како се оно обликује и пуни снагом, како се осећа. Моје – изванредно. Може да издржи оно што млађи не могу, да се не хвалим.

Играли сте и у Црвеној звезди и у Партизану. Где Вам је било лепше?

- Увек сам био искрен, било је много више лепих тренутака него ружних. Нисам неки лепршав играч, пријемчив за око посматрача, борбеност је била моја главна одлика и навијачи су то знали да цене. Пре вечитих ривала сам био у Хемофарму, нисам се наиграо, посебно кад је после Караџића дошао Лукајић, али што се тиче живота нигде ми није било боље. Права је штета што Миодраг Бабић није више у кошарци, такви људи су ретки. Вршац је живео за кошарку, Хемофарм је имао страшан тим, Марјановић, Мачван, Марковић, Крстовић, Јагодник...плус омладинска школа.

Били сте интернационалац у Шпанији, Немачкој, Белгији, на почетку кратко у Турској?

- Финансијски сам могао и боље да прођем, али нисам се руководио искључиво количином новца који ми се нуди, већ да мени и мојој породици буде лепо тамо где радим.