Raško Katić igrao u Zvezdi i Partizanu, bio sa Orlovima, sada gaji borovnice u sred Šumadije

Priča o Rašku Katiću je nesvakidašnja i po svemu originalna, ne znamo da ima slične u vrhunskoj košarci. Ne Srbije i regiona, već Evrope, da ne idemo dalje.

Počeo je da trenira sa 20 godina, za dve i po sezone igranja u Radničkom i Zastavi zaslužio je poziv Crvene zvezde, imao je nepune 24 godine. Kratko se zadržao, da bi se preselio u Tursku, a potom u Tibingen, u Bundes ligu.

U Srbiju se vratio sa 29 godina, Stevan Karadžić ga je doveo u Hemofarm. Naredne sezone je prešao u Partizan, a posle dve među crno-belima se vratio na Mali Kalemegdan.

U reprezentaciji je debitovao u 33.godini na Evrobasketu u Sloveniji, kao najstariji pozvani igrač u dugoj istoriji naše košarke, da bi 2014. osvojio srebrnu medalju na Mundobasketu u Španiji.

U najjaču ligu Evrope, ACB otišao je iste godine i nosio dres Saragose. Potom je četiri godine bio u Belgiji, prošlog leta objavio da je okončao karijeru, a onda ne mogavši da odoli pozivu prijatelja iz rodnog Kragujevca lokalni Radnički vratio u KLS, bivajući najbolji igrač Druge lige.

Složićete se da se ovim putem ne ide, nije ni preporučljivo za one slabih živaca, ali se ipak može izvući poenta Katićeve karijere: nikada nije kasno.

Kad se tome doda i da se uspešno bavi poljoprivredom, dobijamo motiv da pozovemo ovog atipičnog sportistu, koji je zaradio zvanje zaslužnog majstora. Biramo dan kada pada kiša, pretpostavljamo da nije u polju...

- Meni je priroda uvek bila bliža nego košarka. Leta sam provodio podno Juhora,  u selu između Jagodine i Paraćina, odakle mi je mama. Voleo sam sa bakom da budem u bašti, pomažem joj i oko domaćih životinja. U Kragujevcu smo stanovali na obodu Šumarica, tako da sam i tu imao taj spoj sa prirodom. Mene iz tog perioda niko i ne zna, postao sam interesantan kada sam postao poznat košarkaš. Ali, ljubav prema prirodi se u međuvremenu nije izgubila – uvodi nas i čitaoce Sportskog žurnala Katić u priču.

I povratkom u Kragujevac...- nismo stigli da završimo pitanje.

- Želeo sam da moja deca odrastaju u zdravoj okolini kao što sam i ja. Da jedu prirodnu hranu, a ne genetski modifikovanu, sa raznim nezdravim dodacima. Tako smo zajedno sa porodicom suprugine sestre počeli da proizvodimo hranu, ali trebala nam je glavna grana koja će izdržavati imanje. I odlučili smo se za sađenje borovnica. Krenuli smo prošlog leta, povratkom u Kragujevac.

I gde je zemlja?

- U Cvetojevcu 9,5 km od naše kuće. Kupili smo zemlju, treset, piljevinu... sve što je potrebno za borovnice.

Borovnice u Šumadiji?

- Nisu to divlje borovnice, već u saksijama, nešto slično kao gajenje cveća. Odgovara im klima i podneblje, nadmorska visina 200 metara, stižu posle španskih, a pre poljskih. Taj tajming je veoma bitan zbog prodaje.

Vlada pandemija korona virusa, vanredno je stanje, policijski sat, imate li dozvolu za odlazak na njivu.

- Naravno, moje gazdinstvo je uredno registrovano.

Ali, Vi ste još i košarkaš, sa nepunih 40 godina dominirali ste Drugom ligom.

- Kada sam se vratio kući pozvali su me stari drugovi sa košarke Ivan Milošević i Darko Veljović, shvatio sam da mi taj koncept odgovara i pridružio sam se. Fizički se odlično osećam, vodim brigu o svom telu i dok je tako igraću dok mi ne dosadi.

Koliko puta trenirate?

- Jednom dnevno, ostali dva puta. Pre podne sam u polju, na imanju, kad završim, istuširam se i pravac dvorana Jezero, na trening. Meni to nije teško, jer košarku volim. Kasno sam počeo, ali mi je trener i prijatelj Mikica Tomović kome mnogo dugujem, usadio stav da ne igraju godine u krštenici već telo. Kako se ono oblikuje i puni snagom, kako se oseća. Moje – izvanredno. Može da izdrži ono što mlađi ne mogu, da se ne hvalim.

Igrali ste i u Crvenoj zvezdi i u Partizanu. Gde Vam je bilo lepše?

- Uvek sam bio iskren, bilo je mnogo više lepih trenutaka nego ružnih. Nisam neki lepršav igrač, prijemčiv za oko posmatrača, borbenost je bila moja glavna odlika i navijači su to znali da cene. Pre večitih rivala sam bio u Hemofarmu, nisam se naigrao, posebno kad je posle Karadžića došao Lukajić, ali što se tiče života nigde mi nije bilo bolje. Prava je šteta što Miodrag Babić nije više u košarci, takvi ljudi su retki. Vršac je živeo za košarku, Hemofarm je imao strašan tim, Marjanović, Mačvan, Marković, Krstović, Jagodnik...plus omladinska škola.

Bili ste internacionalac u Španiji, Nemačkoj, Belgiji, na početku kratko u Turskoj?

- Finansijski sam mogao i bolje da prođem, ali nisam se rukovodio isključivo količinom novca koji mi se nudi, već da meni i mojoj porodici bude lepo tamo gde radim.