НАЛИЧЈЕ ЛОПТЕ: Сузе саме теку

Пише: Предраг Миљуш

Светислав Пешић, један од најбољих европских тренера, да није урадио и ништа више него што је освојио Светско првенство 2002. у колевци кошарке, победивши домаћина и никад бољу Аргентину, могао би мирне душе да каже „имао се рашта и родити“.

А још је био два пута првак Европе, 1993. са Немачком и 2001. са Југославијом, приде је био и учитељ једне од најтрофејнијих генерација у историји светске кошарке, јуниорских шампиона света из Бормија 1987...

Дакле и освајач и стваралац, стручњак ван серије изгубио је ипак драматични финале Ендеса лига водећи фаворизовану Барселону против аутсадера Басконије, доказавши по ко зна који пут правило да победника од поражених одваја само танка нит.

И док су се победници из Виторије радовали, телевизијска камера је ухватила тренутак како се из очију Светислава Пешића отима суза и клизи низ лице. Мислим да ми се није учинило, имао сам наочаре на носу. Добро, можда је био и зној, али сузе су боље за причу.

Сузе су ОК, рекла би пишући о страстима, разочарењима, песницима и њиховим музама Мирјана Бобић Мојсиловић, књижевница, некада новинар у Кући Политика.

Али котрљале су се из очију једног од најстаријих европских тренера, Пешић је рођен 1949. – од врхунских стручњака још активних раније је рођен само Аито Гарсија Ренесес 1946. Међутим, сузе немају везе са годинама. А очито ни са трофејима.

Пешићева ризница је и више него богата, и репрезентативним и клупским одличјима, и још једна титула првака Шпаније не би много повећала његов ионако енормно висок рејтинг.

Шампион Југославије са Босном 1983, трипла круна са Барселоном 2003, први пут у историји, пет пута најбољи у Немачкој са Албом и Бајерном, освојен Куп Радивоја Кораћа са Албатросима 1995, са Ђироном ФИБА Еврокуп 2007... да националне купове осим три Купа Краља Шпаније и да занемаримо. А ипак...

Такав човек чија је каријера посута златним прахом је заплакао после неуспеха. У тој емотивној уздрманости, кад се целокупна Пешићева радна биографија рашчлани, може се наслутити колико велики је такмичарски мотив и занос овог 71-годишњака.

У дубини душе се и крије не само тајна дуговечности и успешности, него истовремено и показатељ зашто је српска или шире југословенска тренерска школа доминантна.

Јер, они који су из ње потекли, не одвајају професију од живота, она им је со, есенција корачања по земљи.

Уосталом, на другој страни од Пешића је био још један од наших корифеја, осам година млађи Бјелопољац Душко Ивановић, који је Басконији донео чак три од четири пехара шампиона Шпаније, по чему му нема равна.

Ето утехе за Пешића, иако рођени победници никада не траже олакшавајуће околности.