Prošle je 42 dana. Njemu su nesumnjivo proletele kao i protekle gotovo četiri decenije u profesionalnom fudbalu – srpskom i svetskom. I malo ko je s početka devedesetih pomišljao da bi „desetka“ koja je Vaskeza u Italiji „slala po burek“ samo deset godina kasnije sesti u fotelju u kojoj je pre njega sedeo legendarni Miljan Miljanić, ili, da će dve decenije posle funkcionerskog davati i prvi selektorski intervju na istom mestu u zgradi na Terazijama 35.
Dragan Stojković – 20, 30 godina kasnije, desetak kilograma više, ali, temperament je ostao isti. Siguran u ono što govori iako se i danas neke tvrdnje čine teško ostvarive kao kad je usred predsednikovanja izjavio da će jednog dana postati selektor. I to uspešan...
Bili ste reprezentativac, predsednik saveza, sada ste selektor? Šta je od toga najteže, a šta najlepše?
- Najlepše je biti reprezentativac. Mislim da će svi koji su igrali fudbal, isto da kažu. Najteže je biti na funkciji predsednika. Za sve što se desi – kriv si. I kad igrač dobije crveni karton, promaši penal... Odradiš sve kako treba, a uspeh izostane, opet si ti kriv... Jer, uspeh je merilo i niko ne kaže obezbedio si to i to, nego, niste pobedili... Pa, nisam jer ne igram, a i da igram nije garancija da bismo pobedili... Predsednička funkcija nije zahvalna.... Nikad se nisam ložio na rukovodeće funkcije. Evo, sad radimo intervju u predsedničkoj kancelariji, ali, dok sam bio predsednik, nikad nisam ovde sedeo... Ni u Zvezdi dok sam bio...
Sećate li se vašeg prvog igračkog dolaska na okupljanje reprezentativaca 1992?
- Nedelju dana po izlasku iz vojske, Toza Veselinović bio je selektor... Protiv Velsa 4:4 u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, igralo se u Titogradu... Nisam bio u protokolu, smrznuo sam se.... Doputovao sam u Beograd autobusom u nekoj jaknici, bio je novembar, ja u „šuškavcu“. Nije sramota reći, nisam ni imao da se obučem... Okupljanje je bilo u hotelu Park. Kad sam video te igrače, samo što se nisam srušio od šoka. Kad se završila večera, neko je rekao: „hajde da se prošetamo malo“. Pomislio sam gde da se šetam ovako smrznut, ali, krenuo sam sa njima... Sećam se da smo izašli da se prošetamo do „Knez Mihajlove“ i u nekom izlogu video sam bundu. Gledam i kažem: prvi put kad budem imao neke pare, kupiću bundu! Da mi bude toplo! Najsrećniji sam bio kad smo se vratili u hotel pa pod vreo tuš da se zagrejem.... U Titogradu je bilo neko blato, Jan Raš nam je dao gol, luda utakmica, a ja sam bio višak, sedeo sam na tribini... Kasnije sam u Maksimiru debitovao protiv Francuza...
I kao igrač bili ste autoritet u reprezentaciji, da li je istina da neki od selektora nisu smeli da vas menjaju?
- Ne znam...
Slobodan Santrač?
- Možda Sani... Ali, menjao me Sani i napravio grešku protiv Holandije. Tako bar ja mislim... Ne znam da nisu smeli da me menjaju... Mislim da nisu imali potrebe i razloga da me menjaju! Možda zbog povrede... Ne pamtim da me je neko i menjao osim to kod Sanija... Ali, nisam bio tip koji se ljuti i pravi problem...
Kako biste reagovali kad bi vam danas igrač rekao: „ja zaslužujem da igram i nisam igrač za klupu“?
- Verovatno bismo se pozdravili. Ne verovatno, nego sigurno! Nisam ni ja za reprezentaciju, nego za Real Madrid pa šta da radim... šalim se... To ne sme da se desi, mislim da su igrači dovoljno pametni i shvataju da tako ne smeju da komuniciraju sa mnom.
Fotografija sa SP u Francuskoj 1998. na kojoj posle gola Nemačkoj pokazujete prstom na levu ruku na sat uz komentar „moje vreme nije prošlo“ bila je reakcija na kritike u novinama i suprotnu tvrdnju? Kako se oseća fudbaler kad mnogi misle da mu je vreme prošlo, a on veruje da može još da igra?
- Više je to bilo na temu filma“mi nismo anđeli“. Peđa, ja i ne znam ko je još bio tu, malo smo se šalili replikama iz filmova... Kad Zoran Cvijanović gleda na sat... To je neko iskoristio da kaže „moje vreme nije prošlo“, ali, meni je bilo važno da sam se fizički osećao dobro i nije trebalo da mi neko kaže ono što mi govori moje telo. Bilo je to već na zalasku karijere... Koliko god sam imao godina i u kojoj god ulozi sam na terenu bio, uvek sam davao maksimum i to su ljudi prepoznavali, znali su kakvog sam karaktera bio kao igrač. Takav sam i danas, nisam se promenio po tom pitanju. Ne volim da gubim...
Da li ste fudbalski diktator, možda je pregruba reč? Da li je vaša reč u ulozi selektora uvek poslednja?
- Nisam diktator niti ću ikad biti, čak ni u fudbalskom smislu... Ima toga, postoje treneri koji su baš diktatori i koji zaista maltretiranjem dolaze do nečega. Igrači to trpe, ćute... Ja nisam takav tip, ja sam prihvatljiv za saradnju. Sa mnom ne može da radi samo neko ko je lud, ko nije normalan. Svaki normalan čovek sa mnom će naći zajednički jezik bez problema. Pogotovo sada kad smo na zajedničkom putu i kad sa nekim trenerskim znanjem, iskustvom i vizijom mogu da objasnim tim momcima šta je dobro, a šta nije, kako treba ili ne treba... Za saradnju sam vrlo pristupačan... Da li je moja „zadnja“? Možemo da kažemo da jeste. Ne bi valjalo da igrač odlučuje i da preko moje reči poklopi to... To nije lepo.... Moraš da pokažeš autoritet, a on se stiče pre svega znanjem, rečima koje imaju značenje...
Nemački treneri imaju neograničeno poverenje prema najstarijim fudbalerima, da li je to s naše strane gledišta ispravno ili pogrešno?
- Može da bude i jedno i drugo. Za mene je najvažniji kvalitet igrača i njegov mentalni sklop, ponašanje, želja, volja, motivacija. Godine su nebitne. Stariji igrači i te kako znače zbog iskustva, nekog prošlog vremena... Iskustvo nema cenu i koliko god mislimo da mlađi igrač nema cenu, to nije tačno! Moraju da prođu godine da bi on naučio i shvatio neke stvari. Spoj bi bio idealna kombinacija...
Srbija trenutno nema puno starijih igrača...
- Tadić je trenutno najstariji naš reprezentativac, ima 33 godine. Njegovo fudbalsko znanje je fantastično, lopta takođe, pregled igre, tajming za proigravanje... I šta, da li treba da kažemo: imaš 33 godine, hajde idi u penziju?! Ne...
Da li ste posle prve tri utakmice i nekoliko treninga stekli kompletnu sliku o mogućnostima reprezentativaca i reprezentacije?
- Daleko, daleko bolju sliku imam ispred sebe. Kad su došli na okupljanje, nisam znao kako neki igrači trče, ni glas im nisam poznavao, nisam znao kako pričaju, kakvu komunikaciju mogu da ostvarim. Ali, polako, jedan, drugi trening... I treći sam odradio na dan utakmice sa Irskom da bi što bolje i što više mogli da upiju to što želim...
Na čemu gradite optimizam tvrdnjom da ćemo igrati u Kataru kad samo prvoplasirani ide direktno a drugoplasirani treba da prođe dve runde baraža?
- Zato što smatram da ćemo sa Portugalijom da se borimo za prvo mesto i jer verujem da možemo da stignemo do prvog mesta. Taj optimizam, takav sam... Začudim se kad mi neko kaže: „pazi, previše si optimista“. Gledam i pitam se: šta treba da radim kao trener? Da li treba da budem pesimista?! Da kažem: ljudi, ako izgubimo 2:0, nemojte da zamerite jer su oni mnogo jaki?! Čoveče božiji, ja to ne mogu da razumem! Ne razumem tu retoriku! Gubitničku retoriku... Kakve veze ima: Francuska u Parizu, Portugalija u Lisabonu, šta – nepobedivi su? Ne želim da kalkulišem, ili pravim prognoze i kad kažu imamo sedam bodova – ne zanimaju me bodovi, interesuje me prezentacija naše ekipe, borbenost, da li oni rade ono što sam im rekao... Da li mogu da sprovedu stil fudbala koji tražim? To me interesuje. Rezultat će doći kao plod dobre igre, ili poraz kao epilog loše... Ali, optimizam ne može niko da nam oduzme. Kako da kažem: momci, idemo danas pa šta bude?! Kako? Zašto si onda trener?! Pecaljka, na reku i pecaš ribu onda... I niko te ne dira, niti te ko pita šta... Da, optimista sam i ne vidim tu nikakav problem, smatram da ćemo sa Portugalijom igrati za prvo mesto....
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
