Прошле је 42 дана. Њему су несумњиво пролетеле као и протекле готово четири деценије у професионалном фудбалу – српском и светском. И мало ко је с почетка деведесетих помишљао да би „десетка“ која је Васкеза у Италији „слала по бурек“ само десет година касније сести у фотељу у којој је пре њега седео легендарни Миљан Миљанић, или, да ће две деценије после функционерског давати и први селекторски интервју на истом месту у згради на Теразијама 35.
Драган Стојковић – 20, 30 година касније, десетак килограма више, али, темперамент је остао исти. Сигуран у оно што говори иако се и данас неке тврдње чине тешко оствариве као кад је усред председниковања изјавио да ће једног дана постати селектор. И то успешан...
Били сте репрезентативац, председник савеза, сада сте селектор? Шта је од тога најтеже, а шта најлепше?
- Најлепше је бити репрезентативац. Мислим да ће сви који су играли фудбал, исто да кажу. Најтеже је бити на функцији председника. За све што се деси – крив си. И кад играч добије црвени картон, промаши пенал... Одрадиш све како треба, а успех изостане, опет си ти крив... Јер, успех је мерило и нико не каже обезбедио си то и то, него, нисте победили... Па, нисам јер не играм, а и да играм није гаранција да бисмо победили... Председничка функција није захвална.... Никад се нисам ложио на руководеће функције. Ево, сад радимо интервју у председничкој канцеларији, али, док сам био председник, никад нисам овде седео... Ни у Звезди док сам био...
Сећате ли се вашег првог играчког доласка на окупљање репрезентативаца 1992?
- Недељу дана по изласку из војске, Тоза Веселиновић био је селектор... Против Велса 4:4 у квалификацијама за Европско првенство, играло се у Титограду... Нисам био у протоколу, смрзнуо сам се.... Допутовао сам у Београд аутобусом у некој јакници, био је новембар, ја у „шушкавцу“. Није срамота рећи, нисам ни имао да се обучем... Окупљање је било у хотелу Парк. Кад сам видео те играче, само што се нисам срушио од шока. Кад се завршила вечера, неко је рекао: „хајде да се прошетамо мало“. Помислио сам где да се шетам овако смрзнут, али, кренуо сам са њима... Сећам се да смо изашли да се прошетамо до „Кнез Михајлове“ и у неком излогу видео сам бунду. Гледам и кажем: први пут кад будем имао неке паре, купићу бунду! Да ми буде топло! Најсрећнији сам био кад смо се вратили у хотел па под врео туш да се загрејем.... У Титограду је било неко блато, Јан Раш нам је дао гол, луда утакмица, а ја сам био вишак, седео сам на трибини... Касније сам у Максимиру дебитовао против Француза...
И као играч били сте ауторитет у репрезентацији, да ли је истина да неки од селектора нису смели да вас мењају?
- Не знам...
Слободан Сантрач?
- Можда Сани... Али, мењао ме Сани и направио грешку против Холандије. Тако бар ја мислим... Не знам да нису смели да ме мењају... Мислим да нису имали потребе и разлога да ме мењају! Можда због повреде... Не памтим да ме је неко и мењао осим то код Санија... Али, нисам био тип који се љути и прави проблем...
Како бисте реаговали кад би вам данас играч рекао: „ја заслужујем да играм и нисам играч за клупу“?
- Вероватно бисмо се поздравили. Не вероватно, него сигурно! Нисам ни ја за репрезентацију, него за Реал Мадрид па шта да радим... шалим се... То не сме да се деси, мислим да су играчи довољно паметни и схватају да тако не смеју да комуницирају са мном.
Фотографија са СП у Француској 1998. на којој после гола Немачкој показујете прстом на леву руку на сат уз коментар „моје време није прошло“ била је реакција на критике у новинама и супротну тврдњу? Како се осећа фудбалер кад многи мисле да му је време прошло, а он верује да може још да игра?
- Више је то било на тему филма“ми нисмо анђели“. Пеђа, ја и не знам ко је још био ту, мало смо се шалили репликама из филмова... Кад Зоран Цвијановић гледа на сат... То је неко искористио да каже „моје време није прошло“, али, мени је било важно да сам се физички осећао добро и није требало да ми неко каже оно што ми говори моје тело. Било је то већ на заласку каријере... Колико год сам имао година и у којој год улози сам на терену био, увек сам давао максимум и то су људи препознавали, знали су каквог сам карактера био као играч. Такав сам и данас, нисам се променио по том питању. Не волим да губим...
Да ли сте фудбалски диктатор, можда је прегруба реч? Да ли је ваша реч у улози селектора увек последња?
- Нисам диктатор нити ћу икад бити, чак ни у фудбалском смислу... Има тога, постоје тренери који су баш диктатори и који заиста малтретирањем долазе до нечега. Играчи то трпе, ћуте... Ја нисам такав тип, ја сам прихватљив за сарадњу. Са мном не може да ради само неко ко је луд, ко није нормалан. Сваки нормалан човек са мном ће наћи заједнички језик без проблема. Поготово сада кад смо на заједничком путу и кад са неким тренерским знањем, искуством и визијом могу да објасним тим момцима шта је добро, а шта није, како треба или не треба... За сарадњу сам врло приступачан... Да ли је моја „задња“? Можемо да кажемо да јесте. Не би ваљало да играч одлучује и да преко моје речи поклопи то... То није лепо.... Мораш да покажеш ауторитет, а он се стиче пре свега знањем, речима које имају значење...
Немачки тренери имају неограничено поверење према најстаријим фудбалерима, да ли је то с наше стране гледишта исправно или погрешно?
- Може да буде и једно и друго. За мене је најважнији квалитет играча и његов ментални склоп, понашање, жеља, воља, мотивација. Године су небитне. Старији играчи и те како значе због искуства, неког прошлог времена... Искуство нема цену и колико год мислимо да млађи играч нема цену, то није тачно! Морају да прођу године да би он научио и схватио неке ствари. Спој би био идеална комбинација...
Србија тренутно нема пуно старијих играча...
- Тадић је тренутно најстарији наш репрезентативац, има 33 године. Његово фудбалско знање је фантастично, лопта такође, преглед игре, тајминг за проигравање... И шта, да ли треба да кажемо: имаш 33 године, хајде иди у пензију?! Не...
Да ли сте после прве три утакмице и неколико тренинга стекли комплетну слику о могућностима репрезентативаца и репрезентације?
- Далеко, далеко бољу слику имам испред себе. Кад су дошли на окупљање, нисам знао како неки играчи трче, ни глас им нисам познавао, нисам знао како причају, какву комуникацију могу да остварим. Али, полако, један, други тренинг... И трећи сам одрадио на дан утакмице са Ирском да би што боље и што више могли да упију то што желим...
На чему градите оптимизам тврдњом да ћемо играти у Катару кад само првопласирани иде директно а другопласирани треба да прође две рунде баража?
- Зато што сматрам да ћемо са Португалијом да се боримо за прво место и јер верујем да можемо да стигнемо до првог места. Тај оптимизам, такав сам... Зачудим се кад ми неко каже: „пази, превише си оптимиста“. Гледам и питам се: шта треба да радим као тренер? Да ли треба да будем песимиста?! Да кажем: људи, ако изгубимо 2:0, немојте да замерите јер су они много јаки?! Човече божији, ја то не могу да разумем! Не разумем ту реторику! Губитничку реторику... Какве везе има: Француска у Паризу, Португалија у Лисабону, шта – непобедиви су? Не желим да калкулишем, или правим прогнозе и кад кажу имамо седам бодова – не занимају ме бодови, интересује ме презентација наше екипе, борбеност, да ли они раде оно што сам им рекао... Да ли могу да спроведу стил фудбала који тражим? То ме интересује. Резултат ће доћи као плод добре игре, или пораз као епилог лоше... Али, оптимизам не може нико да нам одузме. Како да кажем: момци, идемо данас па шта буде?! Како? Зашто си онда тренер?! Пецаљка, на реку и пецаш рибу онда... И нико те не дира, нити те ко пита шта... Да, оптимиста сам и не видим ту никакав проблем, сматрам да ћемо са Португалијом играти за прво место....








Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.