Zoran Gajić, predsednik OSS, o fenomenu naše odbojke: Svet vredan gledanja

Jedini sport uz žensku košarku poslednjih godina, koji je posle raspada SFRJ imao ekspanziju i postizao bolje rezultate nego u velikoj Jugoslaviji je odbojka, i muška i ženska.

O tom fenomenu u osvit Evropskog prvenstva za dame razgovarali smo sa Zoranom Gajićem, predsednikom Odbojkaškog saveza Srbije, našim najuspešnijim trenerom svih vremena za koga se veže možda i najveći domet srpskog (i crnogorskog) sporta u poslednjih 30 godina – zlatna olimpijska medalja iz Sidneja 2000.
Kako objašnjavate odbojkaški progres, prvo SRJ, potom SCG i na kraju Srbije?

- Jednostavno, u SFRJ su mnoge stvari bile po ključu, tako se sastavljala i reprezentacija. U drugim sportovima rezultat nije trpeo, u odbojci jeste. Bio sam selektor juniorske reprezentacije SFRJ, mogao sam izbliza da vidim kako klupski interesi Mladosti, Bosne, Vardara, Zvezde, Vojvodine... ne mogu da se pomire. Odbojkaški savez nije bio jak kao ostali unutar SFRJ. To je prvi deo odgovora, a drugi je da su svi ostali sportovi već uveliko trenirali dva puta dnevno, dok je odbojkaški šampion iz sezone 1977/78 Partizan vežbao četiri puta sedmično. Recimo, imali su termin od 21 do 22,30. Odbojka je bila sport radnika i studenata, pre podne su išli na posao ili učili, popodne odmarali, uveče se relaksirali. U njoj su bili akademici, recimo Vasilije Krestić, visoki intelektualci, veliki privrednici, ljudi na položajima i možda nisu ni imali vremena da se bave strategijom razvoja. Dakle, da poentiram: odbojka je bila amaterski sport rekreativaca.

Kad je nastupio zaokret?

- Kad se raspala velika Jugoslavija. Koncentracija kvaliteta je bila u Vojvodini, Crvenoj zvezdi i Partizanu koji su prvi krenuli u poluprofesionalizam sa trenerima profesionalcima – njih do tada nije bilo. Zaposlen sam u Vojvodini 1984, samo je još Paja Sretenović u to vreme bio profesionalac... Uveli smo treninge i pre podne i popodne, promenili metodologiju rada. To su prelomne godine kada je počela da se formira generacija koja je SRJ donela prvu medalju na Evropskom prvenstvu 1995. i nastavila i kasnije sa uspesima. Reprezentativci su praktično bili iz tri kluba... Srđan Ilić iz Sremskih Karlovaca, 11 puta juniorski prvak SFRJ, moj kum i Rajko Kijac, veliki sportski radnik shvatili su da je za vrhunski rezultat neophodan trener profesionalac i 1. septembra, u petak u 17 sati samoupravno je Zoran Gajić udružio rad sa SOFK-om Novog Sada... Dakle ozbiljan rad u predvečerje raspada SFRJ, nikakav ćiribu-ćiriba doneo je preokret, koji se nazirao već 1991, 1992... Došao je embargo međunarodne zajednice prema našoj zemlji, otišao sam u Aris... Stigla je 1995. i od tada je sve manje više poznato.

Prvi uspesi su stigli sa Vama kao selektorom... Vrhunski trener u od 2016. je predsednik Saveza, što je egzemplaran primer. Ni legendarni Karpolj, Velasko... nisu imali takav put. Ko su Vam bili uzori?

- Učio sam od svih ljudi koji su bili u odbojci i ne samo odbojci. Trudio sam se da budem obavešten i da pratim trendove. Lazar Grozdanović je bio dobar psiholog i organizator, Drago Tomić metodičar... Mnogo sam naučio i od Poljaka Doroša Lešeka koji je u Vojvodini bio dve i po sezone. Imao sam sreću da se profesor Aleksandar Nikolić 1979. vratio kući, trenirao je Borac iz Čačka sa levorukim Draganom Arsićem i predavao na DIF-u. Mi studenti smo ga svakodnevno davili sa pitanjima, ja posebno, jer je košarka bila 30 godina ispred odbojke, organizaciono, metodološki... Mi smo se samo igrali odbojke. Nije bilo profesionalaca kao u ostalim sportovima, a bez toga nema razvoja.

Da li je Zoran Terzić u ženskoj odbojci ono što ste Vi u muškoj?

- Sa njim imam odličnu komunikaciju i saradnju. On je nezaobilazan, presudan faktor u uspesima ženske reprezentacije. Totalno je posvećen profesiji, i gledajući ga kao da vidim sebe, jer mu je državni tim uvek važniji nego klubovi u kojima radi. Ne bi smelo da se zaboravi ni Užice devedesetih godina prošlog veka i Darko Zakoč... Nije trener nikada sam, nisam bio ni ja, devet godina sam proveo u Vojvodini, a desetorica zlatnih reprezentativaca iz Sidneja su prošli kroz Vojvodinu. Nema slučajnosti.

Može li se reći da je za odbojku Aleksandar Boričić ono što je za našu košarku bio Borislav Stanković, ne naravno bukvalno, ali u simboličkom smislu?

- Ne znam koliki je tačno bio uticaj Stankovića... Boričić je uvek interese reprezentacije Jugoslavije, odnosno Srbije stavljao ispred klupskih, za razliku od ljudi u ostalim sportovima. Imao je i ima altruizam prema državnom timu. Zaslužan je za profesionalizaciju naše odbojke. Dugujem mu posebnu zahvalnost što mi je 1993. kada sam odlazio u Aris rekao da unesem klauzulu u ugovor da mogu da vodim našu reprezentaciju. Planirao je da budem selektor kada padnu sankcije i - održao je reč. Mi smo u izuzetnim odnosima, on je počasni predsednik OSS pored toga što je predsednik Evropske federacije i potpredsednik svetske. Koliko mogu pomognem mu, on meni i više. U dnevnom smo kontaktu.

Prvenstvo Evrope za odbojkašice je na pragu, sa Olimpijskih igara naše dame vratile su se sa bronzom. Ocenili ste da je to uspeh. Da li smo u konkurenciji sa Italijom i Rusijom prvi favoriti?

- Tu su još Turska, Holandija i Belgija. Mi smo bez dve igračice iz postave, Brankice Mihajlović i Stefane Veljković u Tokiju stigli do medalje. Sada Mihajlović zbog povrede verovatno neće igrati, Veljković će verujemo biti u sastavu, ali daleko je od optimalne forme... Videćemo kako će reprezentacije koje su bile u Japanu podneti teret Olimpijskih igara. Motiv može da bude presudan, recimo ako bi naše devojke osvojile zlato, to bi bilo treći put uzastopno na evropskim prvenstvima. To je pošlo za rukom samo Ruskinjama. Prema tome devojke su na pragu istorije... Ali igraće bez pravog oporavka, bez priprema... Holandija i Belgija su dugo na okupu, spremne su, pune želje...

Pričate li sa selektorima o stručnim temama?

- Pričam sa obojicom selektora o svim stvarima vezanim za struku. Ali niko ne sme da kontaktira igrača bez dozvole selektora, uključujući i mene. Razgovaram sa igračima, ali uz prethodnu saglasnost selektora. To je princip.

Muškarce očekuje Evropsko prvenstvo u Poljskoj. Da li imamo problem produkcije vrhunskih igrača, poslednji su Atanasijević, Uroš Kovačević...

- Imamo dobru ekipu, ozbiljan kvalitet, nisu džaba evropski šampioni. Ali mnogo je izjednačenih ekipa. Od prvog do osmog mesta svako svakoga može da dobije. Francuzima su davane male šanse u Tokiju, a oni su se pozlatili. Poljacima sa naturalizovanim Kubancem Leonom velike, a nisu došli do borbi za medalje. Tu su Rusija, Slovenija, Bugarska, Italija, Nemačka, Belgija... Možda su u prednosti ekipe koje nisu bile u Tokiju. Teško je odbraniti zlato, za nas bi realno svaka medalja bila zlatna. Na pripremama su momci sa prekidima od maja meseca, Pale, pa Beograd, no utakmice odlučuju detalji, možda neprospavana noć nekog igrača...