Једини спорт уз женску кошарку последњих година, који је после распада СФРЈ имао експанзију и постизао боље резултате него у великој Југославији је одбојка, и мушка и женска.
О том феномену у освит Европског првенства за даме разговарали смо са Зораном Гајићем, председником Одбојкашког савеза Србије, нашим најуспешнијим тренером свих времена за кога се веже можда и највећи домет српског (и црногорског) спорта у последњих 30 година – златна олимпијска медаља из Сиднеја 2000.
Како објашњавате одбојкашки прогрес, прво СРЈ, потом СЦГ и на крају Србије?
- Једноставно, у СФРЈ су многе ствари биле по кључу, тако се састављала и репрезентација. У другим спортовима резултат није трпео, у одбојци јесте. Био сам селектор јуниорске репрезентације СФРЈ, могао сам изблиза да видим како клупски интереси Младости, Босне, Вардара, Звезде, Војводине... не могу да се помире. Одбојкашки савез није био јак као остали унутар СФРЈ. То је први део одговора, а други је да су сви остали спортови већ увелико тренирали два пута дневно, док је одбојкашки шампион из сезоне 1977/78 Партизан вежбао четири пута седмично. Рецимо, имали су термин од 21 до 22,30. Одбојка је била спорт радника и студената, пре подне су ишли на посао или учили, поподне одмарали, увече се релаксирали. У њој су били академици, рецимо Василије Крестић, високи интелектуалци, велики привредници, људи на положајима и можда нису ни имали времена да се баве стратегијом развоја. Дакле, да поентирам: одбојка је била аматерски спорт рекреативаца.
Кад је наступио заокрет?
- Кад се распала велика Југославија. Концентрација квалитета је била у Војводини, Црвеној звезди и Партизану који су први кренули у полупрофесионализам са тренерима професионалцима – њих до тада није било. Запослен сам у Војводини 1984, само је још Паја Сретеновић у то време био професионалац... Увели смо тренинге и пре подне и поподне, променили методологију рада. То су преломне године када је почела да се формира генерација која је СРЈ донела прву медаљу на Европском првенству 1995. и наставила и касније са успесима. Репрезентативци су практично били из три клуба... Срђан Илић из Сремских Карловаца, 11 пута јуниорски првак СФРЈ, мој кум и Рајко Кијац, велики спортски радник схватили су да је за врхунски резултат неопходан тренер професионалац и 1. септембра, у петак у 17 сати самоуправно је Зоран Гајић удружио рад са СОФК-ом Новог Сада... Дакле озбиљан рад у предвечерје распада СФРЈ, никакав ћирибу-ћириба донео је преокрет, који се назирао већ 1991, 1992... Дошао је ембарго међународне заједнице према нашој земљи, отишао сам у Арис... Стигла је 1995. и од тада је све мање више познато.
Први успеси су стигли са Вама као селектором... Врхунски тренер у од 2016. је председник Савеза, што је егземпларан пример. Ни легендарни Карпољ, Веласко... нису имали такав пут. Ко су Вам били узори?
- Учио сам од свих људи који су били у одбојци и не само одбојци. Трудио сам се да будем обавештен и да пратим трендове. Лазар Гроздановић је био добар психолог и организатор, Драго Томић методичар... Много сам научио и од Пољака Дороша Лешека који је у Војводини био две и по сезоне. Имао сам срећу да се професор Александар Николић 1979. вратио кући, тренирао је Борац из Чачка са леворуким Драганом Арсићем и предавао на ДИФ-у. Ми студенти смо га свакодневно давили са питањима, ја посебно, јер је кошарка била 30 година испред одбојке, организационо, методолошки... Ми смо се само играли одбојке. Није било професионалаца као у осталим спортовима, а без тога нема развоја.
Да ли је Зоран Терзић у женској одбојци оно што сте Ви у мушкој?
- Са њим имам одличну комуникацију и сарадњу. Он је незаобилазан, пресудан фактор у успесима женске репрезентације. Тотално је посвећен професији, и гледајући га као да видим себе, јер му је државни тим увек важнији него клубови у којима ради. Не би смело да се заборави ни Ужице деведесетих година прошлог века и Дарко Закоч... Није тренер никада сам, нисам био ни ја, девет година сам провео у Војводини, а десеторица златних репрезентативаца из Сиднеја су прошли кроз Војводину. Нема случајности.
Може ли се рећи да је за одбојку Александар Боричић оно што је за нашу кошарку био Борислав Станковић, не наравно буквално, али у симболичком смислу?
- Не знам колики је тачно био утицај Станковића... Боричић је увек интересе репрезентације Југославије, односно Србије стављао испред клупских, за разлику од људи у осталим спортовима. Имао је и има алтруизам према државном тиму. Заслужан је за професионализацију наше одбојке. Дугујем му посебну захвалност што ми је 1993. када сам одлазио у Арис рекао да унесем клаузулу у уговор да могу да водим нашу репрезентацију. Планирао је да будем селектор када падну санкције и - одржао је реч. Ми смо у изузетним односима, он је почасни председник ОСС поред тога што је председник Европске федерације и потпредседник светске. Колико могу помогнем му, он мени и више. У дневном смо контакту.
Првенство Европе за одбојкашице је на прагу, са Олимпијских игара наше даме вратиле су се са бронзом. Оценили сте да је то успех. Да ли смо у конкуренцији са Италијом и Русијом први фаворити?
- Ту су још Турска, Холандија и Белгија. Ми смо без две играчице из поставе, Бранкице Михајловић и Стефане Вељковић у Токију стигли до медаље. Сада Михајловић због повреде вероватно неће играти, Вељковић ће верујемо бити у саставу, али далеко је од оптималне форме... Видећемо како ће репрезентације које су биле у Јапану поднети терет Олимпијских игара. Мотив може да буде пресудан, рецимо ако би наше девојке освојиле злато, то би било трећи пут узастопно на европским првенствима. То је пошло за руком само Рускињама. Према томе девојке су на прагу историје... Али играће без правог опоравка, без припрема... Холандија и Белгија су дуго на окупу, спремне су, пуне жеље...
Причате ли са селекторима о стручним темама?
- Причам са обојицом селектора о свим стварима везаним за струку. Али нико не сме да контактира играча без дозволе селектора, укључујући и мене. Разговарам са играчима, али уз претходну сагласност селектора. То је принцип.
Мушкарце очекује Европско првенство у Пољској. Да ли имамо проблем продукције врхунских играча, последњи су Атанасијевић, Урош Ковачевић...
- Имамо добру екипу, озбиљан квалитет, нису џаба европски шампиони. Али много је изједначених екипа. Од првог до осмог места свако свакога може да добије. Французима су даване мале шансе у Токију, а они су се позлатили. Пољацима са натурализованим Кубанцем Леоном велике, а нису дошли до борби за медаље. Ту су Русија, Словенија, Бугарска, Италија, Немачка, Белгија... Можда су у предности екипе које нису биле у Токију. Тешко је одбранити злато, за нас би реално свака медаља била златна. На припремама су момци са прекидима од маја месеца, Пале, па Београд, но утакмице одлучују детаљи, можда непроспавана ноћ неког играча...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
