Andrej: Korona mi je pomogla da uspem

Deceniju pre čuvene trke u Pekingu 2008. i obračuna Milorada Čavića i Majkla Felpsa u disciplini 100 metara delfin, svet je ugledao Andrej Barna, momak koji će, po procenama stručnjaka, posle Čavića i Velje Stjepanovića biti naš novi adut za medalje na velikim takmičenjima.

Rekorder Srbije na 50 i 100 metara je prošao kroz teške trenutke tokom karijere, a u razgovoru za “Sportski žurnal” je govorio o najvećoj životnoj pobedi i kako je dobio bitku sa tumorom, kao i o drugim temama

– Bila je 2019. godina kada sam došao u Srbiju na redovne preglede kako bih mogao da se takmičim i to se sve dešavalo u godini prvenstva u Južnoj Koreji. Na pregledima su mi otkrili tumor na bubregu, a kasnije su mi rekli da se to nije odjednom pojavilo, već da ga imam godinama. Tražili smo najbolje opcije za operaciju i odlučili smo se da to odradimo u Americi. Na Svetskom prvenstvu u Koreji stalno sam razmišljao imam nešto u sebi, nešto strano, pa je sve to uticalo na mene psihički i dovelo do toga da podbacim. Posle toga sam odradio operaciju i pauzirao dva meseca s plivanjem.

Našeg olimpijca smo zatekli dok je bio u rodnoj Subotici povodom redovnih medicinskih pregleda.

– Lepo mi je kod kuće. Na kratko sam samo došao, jer nisam bio u prilici da budem ovde od maja. Moram da obavim neke preglede, koji su nam prepisani od Ministarstva, malo i da vidim porodicu, ali sam tu samo na nedelju dana.

Imali smo sreće da ga u tom periodu pronađemo kod kuće.

– Kada sam u Americi, najviše mi nedostaju hrana i prijatelji, a kada sam ovde, onda društvo i moj trener. Mali je problem kada bi valjalo da treniram prema trenerovom planu. Završio sam fakultet, pa mi sad dan izgleda malo drugačije. Ujutru mi je od šest do osam jedan trening, pa teretana do 10. Posle toga odmor, pa drugi trening od 14 do 16.

Želeo je da ukaže na život studenta-sportiste s druge strane Atlantika.

– Uvek smo imali trening od šest do osam, pa predavanja od devet do 13, onda ručak, pa od 14 do 16 drugi trening i onda od 16,30 do 17,30 teretana. Posle su timska večera i slobodno vreme. Vikendom smo obavljali samo jedan trening. Što se tiče studija završio sam „sajber sekjuriti“ na Luijvilu. U početku je bilo malo teško, jer nisam odmah mogao da pohvatam pola stvari na engleskom što profesor priča. Prva godina je opšta, imaš dosta biologije, matematike, statistike, istorije, a onda posle dobijaš usmerene predmete.

Rekorder Srbije je pričao o uslovima za treniranje kod nas i sa druge strane Atlantika.

– U tome je najveća razlika! Tamo svako manje mesto ima olimpijski bazen, zatim podvodne kamere za analizu tehnike, „Omegine“ blokove, „kofe“ za snagu, teretane su maksimalno opremljene i imaš trenera za njih, onda imamo posebno trenera za sprint, srednje pruge i duge pruge, vodi se računa o svemu. Mislim da njima u Evropi jedino može da parira Britanija.

Seniorska karijera Andreja Barne započela je potpuno neplanirano na Svetskom prvenstvu 2015.

– Moje prvo veliko seniorsko takmičenje bio je Kazanj. Tek sam napunio 17 godina i bio sam baš klinac. Tek sam postao junior, pa sam formu tempirao za Juniorski šampionat planete iste godine. Nisam imao pojedinačnu normu za Kazanj, ali sam plivao u štafeti i zabeležio najbolje vreme od naših plivača, čak za koju stotinku bolje od Ivana Lenđera. Sećam se da su Rusi postavili bazen na stadionu za 40.000 ljudi i da je sve bilo krcato. Imao sam veliku tremu, tresao sam se, jer nikad nisam plivao u takvoj atmosferi. Posle toga je usledio Singapur i Svetsko za juniore. Tu sam popravio svoje vreme, završio kao deveti ili 10. i bio sam zadovoljan.

Sledeće veliko takmičenje za našeg sagovornika bilo je prvenstvo Evrope u Londonu 2016. Posle toga je usledilo prvenstvo sveta u Budimpešti 2017. i veliki napredak srpske štafete

– Tada sam isto bio fokusiran na juniorsko, koje se održavalo u Budimpešti, ali sam otišao u London. Popravio sam lični rekord, a naša štafeta je napredovala i plivali smo 4 x 200. Bilo mi je zanimljivo, jer sam tad još bio mlad i nisam bio dovoljno dobar da plivam sa svetskim imenima u istoj grupi, ali sam previše obraćao pažnju u „kol rumovima“ na Florana Manadua i tako velike plivače, čisto da vidim šta oni rade pre trke, eto jedno lepo iskustvo. Usledila je Budiimpešta i tu sam najviše podbacio. Plivao sam u štafeti s Veljom Stjepanovićem, Lenđerom i Sebastijanom Sabom. Oni su svi bili u odličnoj formi, a ja sam bio ubedljivo najsporiji. Zaršili smo kao deveti. Mislim da sam te godine potpuno promašio s treninzima. Više sam se fokusirao na duge pruge, a ne na sprint. Posle te prve godine studija, preispitivao sam se da li mi američki sistem odgovara, da li treba nešto da se menja. Sve sam korigovao i ispalo je dobro.

Godina 2020. je značajna za našeg asa.

– Dobio sam nagradu „Povratak godine“ od mog koledža. Pričali smo ranije da su u američki fudbal i košarka tamo glavni sportovi, pa je prestižno da jedan plivač pokupi nagradu u društvu tada ozbiljnih koledž igrača u dva najpopularnija sporta. Dok je kovid 19 pravio svima probleme bio sam u Srbiji i nisam znao za nagradu, a kada sam pogledao telefon negde oko sedam ujutru, samo su počele da mi stižu čestitke i bio sam stvarno dirnut. Meni je korona dosta „pomogla“ jer su se otkazivala takmičenja, a ja nisam bio ni blizu olimpijske norme.

Razmišljao je čak da se povuče, jer se otkazuju Igre.

– Kada se situacija malo stabilizovala ipak sam odlučio da se vratim u Kentaki i da probam da se kvalifikujem. Počeo sam da treniram i da naglo spuštam rezultat sa 49,50 na 48,70 i tu sam bio na 20 stotinki od „A“ norme. Tada sam znao da ću je isplivati kad-tad, a onda sam je ispinio na Evropskom prvenstvu u Budimpešti. Što se tiče priznanja „Ol Ameriken“ ono se dodeljuje za najboljih osam koledž sportista u svakoj disciplini. Ja sam to priznanje uzeo, jer sam bio u najboljih osam u štafeti i to je stvarno velika stvar.

Usledile su u Tokiju prve Olimpijske igre za Barnu i fantastičnih 47,49 na 100 metara slobodnim stilom.

– Znao sam odmah da sam deveti, jer sam pogledao drugu polufinalnu trku. Kada sam završio i pogledao semafor, bio sam iznenađen kada sam ugledao 47. Nisam mogao da budem nezadovoljan uprkos devetoj poziciji, jer sam srušio rekord i ostvario vreme koje smo ciljali od avgusta 2020. Ozbiljan rezultat s kojim možeš da konkurišeš za top pet na velikim takmičenjima.

Subotičanina očekuju ove godine evropska i svetska smotra u plivanju.

– Voleo bih da plivam ponovo 47 sekundi i uđem u top osam na Svetskom prvenstvu, a isto želim na prvenstvu Evrope i naravno da se borim za što bolji plaman. Za medalju na Svetskom ima još dosta da se radi, ali na Evropskom je to realnije, iako je tamo velika konkurencija u liku takmičara iz Rusije, Britanije, Rumunije, ali i ja sam u toj priči. Neće biti jednostavno da se spremimo za dva takmičenja u istoj godini, ali ćemo se trudiiti da to uradimo na najbolji način.

Barna je prošle godine postao prvak Amerike i istakao je da mu to mnogo znači, a za kraj je izneo svoja očekivanja za Pariz.

 – Ja nisam neko ko kaže „e uzeću ovo, osvojiću ono“ jer ne mogu da utičem na to šta će drugi da rade. Gledaću da spustim vreme za pola sekunde i onda mogu da uđem u tu neku priču. Mislim imam u konkurencij Dresela, Čalmersa, Kolesinokv, a to su sve velika i jaka imena. Zaključio je naš rekorder.