Андреј: Корона ми је помогла да успем

Деценију пре чувене трке у Пекингу 2008. и обрачуна Милорада Чавића и Мајкла Фелпса у дисциплини 100 метара делфин, свет је угледао Андреј Барна, момак који ће, по проценама стручњака, после Чавића и Веље Стјепановића бити наш нови адут за медаље на великим такмичењима.

Рекордер Србије на 50 и 100 метара је прошао кроз тешке тренутке током каријере, а у разговору за “Спортски журнал” је говорио о највећој животној победи и како је добио битку са тумором, као и о другим темама

– Била је 2019. година када сам дошао у Србију на редовне прегледе како бих могао да се такмичим и то се све дешавало у години првенства у Јужној Кореји. На прегледима су ми открили тумор на бубрегу, а касније су ми рекли да се то није одједном појавило, већ да га имам годинама. Тражили смо најбоље опције за операцију и одлучили смо се да то одрадимо у Америци. На Светском првенству у Кореји стално сам размишљао имам нешто у себи, нешто страно, па је све то утицало на мене психички и довело до тога да подбацим. После тога сам одрадио операцију и паузирао два месеца с пливањем.

Нашег олимпијца смо затекли док је био у родној Суботици поводом редовних медицинских прегледа.

– Лепо ми је код куће. На кратко сам само дошао, јер нисам био у прилици да будем овде од маја. Морам да обавим неке прегледе, који су нам преписани од Министарства, мало и да видим породицу, али сам ту само на недељу дана.

Имали смо среће да га у том периоду пронађемо код куће.

– Када сам у Америци, највише ми недостају храна и пријатељи, а када сам овде, онда друштво и мој тренер. Мали је проблем када би ваљало да тренирам према тренеровом плану. Завршио сам факултет, па ми сад дан изгледа мало другачије. Ујутру ми је од шест до осам један тренинг, па теретана до 10. После тога одмор, па други тренинг од 14 до 16.

Желео је да укаже на живот студента-спортисте с друге стране Атлантика.

– Увек смо имали тренинг од шест до осам, па предавања од девет до 13, онда ручак, па од 14 до 16 други тренинг и онда од 16,30 до 17,30 теретана. После су тимска вечера и слободно време. Викендом смо обављали само један тренинг. Што се тиче студија завршио сам „сајбер секјурити“ на Луијвилу. У почетку је било мало тешко, јер нисам одмах могао да похватам пола ствари на енглеском што професор прича. Прва година је општа, имаш доста биологије, математике, статистике, историје, а онда после добијаш усмерене предмете.

Рекордер Србије је причао о условима за тренирање код нас и са друге стране Атлантика.

– У томе је највећа разлика! Тамо свако мање место има олимпијски базен, затим подводне камере за анализу технике, „Омегине“ блокове, „кофе“ за снагу, теретане су максимално опремљене и имаш тренера за њих, онда имамо посебно тренера за спринт, средње пруге и дуге пруге, води се рачуна о свему. Мислим да њима у Европи једино може да парира Британија.

Сениорска каријера Андреја Барне започела је потпуно непланирано на Светском првенству 2015.

– Моје прво велико сениорско такмичење био је Казањ. Тек сам напунио 17 година и био сам баш клинац. Тек сам постао јуниор, па сам форму темпирао за Јуниорски шампионат планете исте године. Нисам имао појединачну норму за Казањ, али сам пливао у штафети и забележио најбоље време од наших пливача, чак за коју стотинку боље од Ивана Ленђера. Сећам се да су Руси поставили базен на стадиону за 40.000 људи и да је све било крцато. Имао сам велику трему, тресао сам се, јер никад нисам пливао у таквој атмосфери. После тога је уследио Сингапур и Светско за јуниоре. Ту сам поправио своје време, завршио као девети или 10. и био сам задовољан.

Следеће велико такмичење за нашег саговорника било је првенство Европе у Лондону 2016. После тога је уследило првенство света у Будимпешти 2017. и велики напредак српске штафете

– Тада сам исто био фокусиран на јуниорско, које се одржавало у Будимпешти, али сам отишао у Лондон. Поправио сам лични рекорд, а наша штафета је напредовала и пливали смо 4 x 200. Било ми је занимљиво, јер сам тад још био млад и нисам био довољно добар да пливам са светским именима у истој групи, али сам превише обраћао пажњу у „кол румовима“ на Флорана Манадуа и тако велике пливаче, чисто да видим шта они раде пре трке, ето једно лепо искуство. Уследила је Будиимпешта и ту сам највише подбацио. Пливао сам у штафети с Вељом Стјепановићем, Ленђером и Себастијаном Сабом. Они су сви били у одличној форми, а ја сам био убедљиво најспорији. Заршили смо као девети. Мислим да сам те године потпуно промашио с тренинзима. Више сам се фокусирао на дуге пруге, а не на спринт. После те прве године студија, преиспитивао сам се да ли ми амерички систем одговара, да ли треба нешто да се мења. Све сам кориговао и испало је добро.

Година 2020. је значајна за нашег аса.

– Добио сам награду „Повратак године“ од мог колеџа. Причали смо раније да су у амерички фудбал и кошарка тамо главни спортови, па је престижно да један пливач покупи награду у друштву тада озбиљних колеџ играча у два најпопуларнија спорта. Док је ковид 19 правио свима проблеме био сам у Србији и нисам знао за награду, а када сам погледао телефон негде око седам ујутру, само су почеле да ми стижу честитке и био сам стварно дирнут. Мени је корона доста „помогла“ јер су се отказивала такмичења, а ја нисам био ни близу олимпијске норме.

Размишљао је чак да се повуче, јер се отказују Игре.

– Када се ситуација мало стабилизовала ипак сам одлучио да се вратим у Кентаки и да пробам да се квалификујем. Почео сам да тренирам и да нагло спуштам резултат са 49,50 на 48,70 и ту сам био на 20 стотинки од „А“ норме. Тада сам знао да ћу је испливати кад-тад, а онда сам је испинио на Европском првенству у Будимпешти. Што се тиче признања „Ол Америкен“ оно се додељује за најбољих осам колеџ спортиста у свакој дисциплини. Ја сам то признање узео, јер сам био у најбољих осам у штафети и то је стварно велика ствар.

Уследиле су у Токију прве Олимпијске игре за Барну и фантастичних 47,49 на 100 метара слободним стилом.

– Знао сам одмах да сам девети, јер сам погледао другу полуфиналну трку. Када сам завршио и погледао семафор, био сам изненађен када сам угледао 47. Нисам могао да будем незадовољан упркос деветој позицији, јер сам срушио рекорд и остварио време које смо циљали од августа 2020. Озбиљан резултат с којим можеш да конкуришеш за топ пет на великим такмичењима.

Суботичанина очекују ове године европска и светска смотра у пливању.

– Волео бих да пливам поново 47 секунди и уђем у топ осам на Светском првенству, а исто желим на првенству Европе и наравно да се борим за што бољи пламан. За медаљу на Светском има још доста да се ради, али на Европском је то реалније, иако је тамо велика конкуренција у лику такмичара из Русије, Британије, Румуније, али и ја сам у тој причи. Неће бити једноставно да се спремимо за два такмичења у истој години, али ћемо се трудиити да то урадимо на најбољи начин.

Барна је прошле године постао првак Америке и истакао је да му то много значи, а за крај је изнео своја очекивања за Париз.

 – Ја нисам неко ко каже „е узећу ово, освојићу оно“ јер не могу да утичем на то шта ће други да раде. Гледаћу да спустим време за пола секунде и онда могу да уђем у ту неку причу. Мислим имам у конкуренциј Дресела, Чалмерса, Колесинокв, а то су све велика и јака имена. Закључио је наш рекордер.