Radičević: Zvezda i Partizan su favoriti, ali…

Nikoli Radičeviću, članu Cedevite Olimpije, prvi i jedini sport bila je košarka. Majka mu je poklonila koš u koji je nebrojano puta ubacivao loptu. „Zaražen” magičnim sportom zamolio je oca da ga odvede u neki čačanski klub i tako je počela igračka bajka koja, na Nikolinu radost, još uvek traje. Nije imao klasične igračke uzore, ali svakako ne može da izostavi Dijamantidisa, Džordana, Bodirogu, Stojakovića... U srcu nosi Borac, u kome je počeo da trenira, naravno Partizan, ali posebno podvlači jedan španski klub.

- U Sevilji sam dobio profesionalnu šansu, jer sam sa 18 godina zaigrao. Veoma rano sam otišao iz Čačka, sa 14, i ne znam koliko me Čačani pamte. Baš sam sa saigračima pričao da sam poslednji put u hali kraj Morave igrao 2008. Davno je bilo i uzbuđen sam što sam igrao u Čačku nakon toliko godina - počinje priču Radičević.

Da se vratimo Vašoj igračkoj karijeri tokom koje ste nastupali za veliki broj klubova.

- U Španiji sam igrao za više timova. Otišao sam mlad, naučio jezik, oblikovao se kao profesionalac, ličnost i stekao puno prijatelja i izvan košarke. Španija mi je drugi dom pored Srbije. U Andaluziji su ljudi druželjubivi, isto važi za Kanarska osrva, a bio sam u Baskiji, u Bilbau, gde ljudi važe za hladne, međutim, oni su to demantovali. Iskustva su mi suprotna, prijatni su, pružaju podršku, druželjubivi su pa iz Španije nosim samo lepe uspomene.

Igrali ste i za Gran Kanariju, značajan španski klub.

- Jedino što je malo daleko, Kanarske ostrva su uz samu Afriku. Putovanja su naporna jer prvo treba stići do Madrida ili Barselone pa tek potom u Evropu. Sećam se da smo ceo dan gubili na putovanje jer klub nije imao toliko novca da plaća čarter letove. Ipak, to je ozbiljan klub, sjajna infrastruktura, dvorana po standardima Evrolige, ostvo koje puno ulaže u sport, fudbal i košarku. Igrali smo Evroligu, Kanari, sa lepom klimom, žive za sport.

Ipak, Vama je Sevilja u srcu.

- Ne mogu da budem objektivan. Ko je jednom došao u Sevilju odmah se zaljubio taj grad i Andaluziju. Ljudi su opušteni, vole život, sport...Imaju dva ozbiljna fudbalska kluba koji su im prioritetni. Znam da je fudbaler Ivica Dragutinović tamo car, živa legenda, jer je sa Seviljom uzeo puno trofeja. Fudbal je za ljude u Sevilji religija. Poseban praznik je kada se igra gradski derbi. Išao sam na oba stadiona i to je poseban doživljaj.

Igrali ste u Poljskoj, Grčkoj, Litvaniji...

- Za Litvance je košarka sport broj jedan. Mala zemlja koja ima ozbiljnu košarkašku infrastrukturu, a svaka opština daje veliki novac za svoje klubove.

Sada ste u Sloveniji, Olimpija Cedevita je značajan klub ne samo na našim prostorima.

- Srećan sam što imam priliku da igram u Olimpija Cedeviti. Klub sa bogatom tradicijom, sjajnim uslovima za treninge, rad, utakmice...Naše je da samo razmišljamo o košarci. Ljubljana je prelepa, drugari iz ekipe su sjajni, ponovo imam priliku da pričam na srpskom jeziku, imaju naš smisao za humor, sluša se naša muzika... To mi je malo nedostajalo, a čast mi je što igram pred legendama poput Iva Daneu.

Godinama, Olimpija Cedevita, ima vrhunske ambicije.

- Borimo se, uvek postoje šanse za najviši plasman, ali dok imamo ovako jake Zvezdu i Partizan šanse nam nisu velike. Olimpija je pobedila, tokom sezone, i Partizan, i Zvezdu, ali to je sezona. Večiti su izraziti favoriti u ABA ligi. Nama je sezona turbulentna, sa takmičenjem u Evrokupu, sa lošim serijama, nekim povredama, trenerskim promenama. Nakon poslednje utakmice u Evrokupu fokusiraćemo se na regionalnu ligu i konkurisaćemo za jednu od prve četiri pozicije. U polufinalu ćemo se boriti, koliko budemo mogli protiv večitih.

Slovenija ulaže za razvoj sporta.

- Imam sreću da igram sa slovenačkim reprezentativcima Dragićem, Glasom, Blažičem... Luka Dončić je planetarna zvezda, deca u Sloveniji počinju da igraju košarku zbog Luke koji je poštovan kao čovek i igrač. Saigrači iz reprezentacije o Dončiću pričaju u superlativu - zaključio je Nikola Radičević.