Oda najboljem Nikšićaninu

Nakon kratke i teške bolesti, u legendu je otišao Andrija Delibašić. Kažu da u Holivudu, postoji kompanija koja turistima prodaje zvezde po komadu. Pravim zvezdama, trajnim ikonama, ostaje da sijaju u svojoj skromnosti. Andrija, drugo ime za čoveka, drugo ime za fudbal.

Postoje takvi ljudi koji svoju toplinu zrače, tako da sve oko njih izgleda blisko i prisno. Bio si suviše dobar čovek, da bi i glas digao, i kada si, čak i morao.

Kad kažem gol, mislim Andrija. Bilo je i drugih odličnih napadača, ali nijedan nije bio kao Andrija, ispred svog vremena. Jer priča o Andriji, jeste priča o jednoj pojedinačnoj izuzetnosti, u opštoj nesolidnosti.

Najveći. Umro je navjeći gospodin, umro je najveći čovek. Svaki njegov gol, svaki njegov pas, svaki beg, sve se to u Andriji slilo u simbolj ljudske, duhovne vrline. Čovek se po dobroti, skromnosti, poznaje. To je Andrija znao, to je Andrija i živeo. I zato si najveći. Kakva si retkost, i kakva si dragocenost, bio moj Andrija. U svoj fudbal, koji si lako pretvarao u umetnost, unosio si tu svoju dobrotu, svoju skormnost,

Oprosti mi Andrija, što te uznemiravam u tvom konačnom miru. Razumećeš da mi je možda najlakše pisati o tebi, nego recimo o junacima ovog izglobljenog doba, morao bih biti privatan, a ne samo ličan, kao što ću biti – jer, znamo ti i ja, ovo će čitati i drugi. Andrija, ti već znaš, da dijalog živih i umrlih nije ni neprimeran, ni neobičan, i nije ništa drugo nego večita samozapitanost, što je važnije, večito obnavljanje one osnovne ljudske teme – kako uopšte biti čovek. A ti si bio, čovek. Najbolji, koji je prošao kroz moj život. Smatram svojim najvećim novinarskim postignućem, ko je tebe znao, zna i zašto, to što smo se zajedno pričali o fudbalu. A to što nešto malo i znam o fudbalu, naučio sam od trebe Andrija.

U trenutku kada kucam najtužnije reči, javlja mi se misao da Andriji treba što pre, u njegovom Nikšiću, dati stadion, sportski centar, ulicu, trg, vrtić, školu. On mora ostati, i posle nestanka nas koji smo ga poznavali. Bio si najbolji čovek. Ostao je bezdan, i taj bezdan ne treba zatrpavati, jer mora da ostane tu. A i taj bezdan tvog nestanka, nemoguće je i zatrpati. Narodu kratkog pamćenja, možda bi se moglo i desiti da smrt jednog fudbalera ostane u senci, nekih nesrećnih ratova, ali tako nije moglo biti, niti će biti kad se od velikog brega nikšićkog, crnogorskog, jugoslovenskog, svetskog fudbala, odvali jedna takva gromada kakav je bio Andrija. Ako verujem, a verujem, da postoji kretanje fudbalskih duhova po terenu, onda će ljudi i dalje gledati Andriju u Španiji, Grčkoj, Srbiji, Portugalu, Crnoj Gori.

Pokoj duši Andrije Delibašića.