Ima neka tajna veza

Vimbldon nije samo turnir. To je teniski hram. Mesto gde tradicija ima nepisana pravila, gde bela boja nije moda već obaveza, gde se poen slavi pogledom, a ne gestom i gde tišina ponekad nosi veću težinu od aplauza. U tom hramu, u poslednjih petnaest godina, jedna figura stoji kao stub – Novak Đoković.

Između Srbina i Vimbldona izgrađena je neraskidiva veza. Ali, taj odnos nije samo u brojevima, iako su impresivni: sedam titula, četiri pehara zaredom, gotovo sto trijumfa, preko trideset uzastopnih pobeda… Ta spona je mnogo dublja i čini se da za srpskog tenisera Vimbldon ima dejstvo poput leka. Za njega je to mesto povratka, potvrde, borbe protiv sumnje, tela, vremena i sveta.

Posle višemesečnih i mučnih problema sa laktom i složene operacije, Novak je u prvoj polovini 2018. prolazio kroz veoma težak period što se odrazilo i na pad forme. Izvan top 20, gubio je od igrača koje je ranije redovno pobeđivao, a mnogi su počeli da sumnjaju u njegov povratak na vrh. Ipak, Vimbldon se pokazao kao ključna prekretnica. U epskom polufinalu savladao je Rafaela Nadala u pet setova, zatim je u finalu slavio protiv Kevina Andersona. Ta titula bila je Đokovićev prvi gren slem trofej posle dve godine pauze, vratio mu je samopouzdanje i otvorio novi period dominacije.

Godina 2021. bila je možda jedna od najznačajnijih u Novakovoj karijeri. Osvojio je prva tri gren slema (Otvoreno prvenstvo Australije, Rolan Garos i Vimbldon). Našao se na korak od kalendarskog slema, što niko nije uspeo još od Štefi Graf 1988. Vimbldon je imao posebno mesto – ne samo kao važan sportski uspeh, već i kao simbolička potvrda dominacije. U finalu je pobedio Matea Beretinija i time se izjednačio sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom po broju najvećih turnira – 20, pa se dodatno pojačala debata o tome ko je najbolji svih vremena.

Zbog političkih odluka i zabrane učešća ruskih i beloruskih igrača, ATP je odlučio da 2022. ne dodeljuje poene na Vimbldonu. Ipak, to nije umanjilo značaj za Novaka. Osvojio je sedmi trofej, savladavši Nika Kirijosa u finalu. Kako zbog pravila o vakcinaciji nije mogao da igra Otvoreno prvenstvo Amerike, pa je ovaj trofej ima još veći značaj – simbol kontinuirane borbe, otpornosti i pokazatelj da mu motivacija nije u poenima ili rangiranju, već u ličnoj pobedi i dokazivanju.

Finale protiv Karlosa Alkarasa 2023. bilo je jedno od najspektakularnijih u modernoj teniskoj eri. Đoković je osvojio prvi set i imao priliku da povede 2:0, ali je na kraju izgubio nakon pet sati igre. Iako poražen, meč je pokazao neupitnu borbenost i sposobnost da se nosi sa mlađim rivalima i novom generacijom. Taj poraz nije umanjio njegov ugled, već ga je dodatno motivisao da nastavi da se bori i pruža vrhunske partije. Dok su prethodni ključni trenuci uglavnom bili obeleženi trofejima i trijumfalnim povratcima, ovaj donosi priču o borbi koja, iako nije završena pobedom, podjednako snažno svedoči o veličini i o tome da pravi šampioni ostavljaju utisak čak i kada ne pobeđuju.

Mesec dana pre početka Vimbldona 2024, Novak je imao operaciju kolena. Trenutak koji je pokrenuo talas pitanja o tome da li će uopšte biti u stanju da zaigra. Većina je sumnjala da će se pojaviti na terenu, a kamoli biti konkurentan. Ipak, došao je – ponovo dokazao volju, upornost i šampionski duh, a onda je otišao korak dalje: izborio plasman u finale turnira, čime je još jednom pokazao da ne postoje granice.

I sada, 2025. godine, Đoković se ponovo nalazi u sličnoj situaciji. Daleko od prepoznatljive forme, fizički ne na vrhuncu, bez uigranosti i ritma koji su nekada bili zaštitni znak. Više nije tako mlad, a godine, kao i rivali, neumoljivo pritiskaju. Ne igra na nivou koji je dugo bio standard, a žamori sumnje su sve glasniji: „Da li je to kraj? Da li će ikada više osvojiti gren slem? Da li može da izdrži sedam mečeva protiv sve spremnijih, mlađih i bržih protivnika“?

Ukoliko uspe da dođe do finala – ko god da ga čeka, znaće da sa druge strane mreže stoji čovek koji na Vimbldonu ne igra samo tenis. Igra istoriju. A ako načini i taj poslednji korak i osvoji titulu, to će značiti nešto više od još jednog trofeja. Biće to trijumf zbog okolnosti koje mu nisu išle na ruku. Zbog tela koje više nije bezgranično, rivala koji su sve gladniji, publike koja ponekad sumnja više nego što veruje. I zbog toga što bi, upravo u trenutku kada su ga mnogi već otpisali, pokazao da šampioni ne pristaju na kraj – oni ga sami biraju. Osim toga, tim trijumfom postao bi rekorder po broju osvojenih gren slem titula, ispisujući još jedno poglavlje u istoriji tenisa. I da, hajde neka taj lek krene ponovo da deluje.